Питајући се како је могуће да скоро читава нација подлегне сулудим Хитлеровим идејама, Дитрих Бонхефер, немачки борац против нацизма, написао је ову сјајну анализу феномена људске глупости.
Глупост је опаснији непријатељ добра него што је зло. Против зла можемо да се бунимо, оно се може разоткрити, у случају нужде и спречити силом; зло увек у себи носи и клицу сопственог уништења зато што код људи макар изазива непријатност. Против глупости смо немоћни. Ту не можемо ништа да постигнемо протестима или силом; аргументи не вреде, у чињенице које говоре против претходно оформљених мишљења једноставно нико не верује – у таквим случајевима је глупак чак и критичан…
Осим тога глупак је, за разлику од зликовца, у потпуности задовољан самим собом: да, он је чак и опасан зато што се лако раздражи и прелази у напад. Стога морамо бити обазривији са глупаком него са злим човеком. Никада више не треба да покушавамо да глупака убедимо аргументима, то је бесмислено и опасно.
Да бисмо знали како да изађемо на крај с глупошћу, морамо да покушамо да схватимо њену суштину. Једно је сигурно: она у суштини није дефект интелекта, него људскости. Има људи интелектуално веома добро опремљених, који су глупи, и интелектуално успорених који су све само не глупи. То, на властито изненађење, откривамо у одређеним ситуацијама.
Утисак да је глупост урођена слабост није тако јак као онај да људе у одређеним ситуацијама начине глупима, тј. да сами допуштају да буду заглупљени.
И можемо да видимо да људи који живе одвојено од осталих, усамљени, ту ману ређе поседују него људи или групе људи који имају потребу за дружењем или су на то упућени.
Чини се, дакле, да је глупост више социолошки него психолошки проблем. Она је резултат деловања извесних историјских околности на човека, психолошки феномен који прати одређене спољашње прилике.
Ако то размотримо мало детаљније, показује се да сваки јак спољашњи развој силе политичког или верског типа погађа велики број људи глупошћу. Да, то готово звучи као неки социо-психолошки закон. Моћ једних зависи од глупости других. Никада, међутим, неке људске способности, на пример интелектуалне, не бивају умањене нити нестају, већ преовлађујући утисак који развој моћи оставља на одређене људе одузима њихову самосталност – они, мање или више несвесно, одустају од самосталности у ситуацији у којој се налазе.
Чињеница да је глупак често и тврдоглав, не сме да нас заведе да поверујемо да је самосталан. Већ у разговору с њим примећујемо да немамо посла с њим лично, већ са слоганима, паролама итд. који су га потпуно заробили. Он је запоседнут, заслепљен, злоупотребљен и злостављан у читавом свом бићу. Он је претворен у инструмент без воље и тако је у стању да чини све могуће зло, а истовремено није у стању да га спозна као зло. Овде лежи опасност од демонске злоупотребе, која човека може заувек да уништи.
Дитрих Бонхефер
znakoviporedputa
