Трагове пустоши које су остављале за собом могуће је пратити кроз целу историју, а у време када се свет суочава са пандемијом једног новог вируса – короне, подсетимо се оних које су у минулим вековима однеле највише људских живота.
За почетак, рецимо нешто о етимологији појмова. Епидемија означава необично често појављивање једне болести у једној популацији. Реч је настала од грчких речи “епи” (“преко”) и “демос” (“народ”).
Епидемије које прелазе државне или чак континенталне границе називају се пандемије. Ова реч долази од грчких речи “пан” (“сви”) и “демос” (“народ”). Светска здравствена организација (WХО) прогласила је глобалну пандемију због коронавируса.
Епилог борбе човечанства са новим вирусом тек ће се видети, а ово је десет најсмртоноснијих епидемија у историји:
Атинска куга, 430. п. н. е. – од 75. до 100 хиљада умрлих
Грчки историчар Тукидид први је писао о епидемијама. Он је био један од оболелих, али преживелих Атињана. Атинска куга усвојен је назив за епидемију заразне болести која је избила 430. п. н. е., у периоду друге године Пелопонеског рата, у Атини у старој Грчкој, док је град био под опсадом Спартанаца.
Реч је о још увек неидентификованој болести (иако се најчешће сугерише да је у питању био трбушни тифус) која је усмртила око четвртине војника и грађана Атине, укључујући и чувеног Периклеа. Неки историчари сматрају је заслужном за крај Златног доба Атине, односно пораз тог града у Пелопонеском рату.
Антонинијева куга, 165–180. н.е. – око 5 милиона умрлих
Антонинијева куга била је епидемија заразне болести која је погодила Римско царство у периоду од 165. до 180. године. Историчари медицине сматрају да је епидемија изазвана великим или малим богињама. Болест су Римско царство пренели војници који су се борили у рату против Партијског царства на Блиском истоку.
Од ове пошасти страдали су двојица царева – Луције Вер и Марко Аурелије, из династије Антонина, по којима је ова епидемија и добила име. Укупан број преминулих процењен је на четвртину заражених широм Римског царства, тј. на око 5.000.000 људи.
Епидемија је поново избила након девет година, и тада је, римски конзул и историчару Касију Дион Кокејану у свом делу “Римска историја” навео да је дневно умирало и до 2.000 болесника само у Риму. Антички извори спомињу и каснију Кипријанову кугу (251–266), вероватно исту болест, због које је у Риму умирало 5.000 људи дневно.
Јустинијанова куга – 541-750. године – између 30 и 50 милиона умрлих
Јустинијанова куга, представља прву потврђену епидемију бубонске куге у историји. Започела је у Египту, па се проширила на Цариград где је, према византијском хроничару Прокопију, на врхунцу убијала 10.000 људи дневно. Тела су морала да се пале, јер су људи умирали пребрзо да би могли да се сахрањују.
Куга је тада убила између четвртине и половине људске популације у тада познатом свету. Процењује се да је усмртила између 30 и 50 милиона људи.
Црна смрт – 1346–1350. године – око 50 милиона мртвих
“Црна смрт“ или друга велика пандемија куге догодила се неких 800 година после Јустинијанове, усмртивши око 50 милиона Европљана само између 1347. и 1351. године, односно трећину укупног становништва или до половице у најгоре погођеним областима.
Била је прва у циклусу европских епидемија куга које су се наставиле до 19. века. У том је периоду забележено преко 100 епидемија куга у Европи, болести која је за то време, процењује се, убила 200 милиона људи.
Мишја грозница – 1545-1548 и 1576. године – 5-15 милиона умрлих
Мишја грозница или хеморагична грозница са бубрежним синдромом је инфективна болест која настаје услед инфекције ханта вирусом. Највећа епдемија ове болести избила је у Мексику у периоду 1545. и 1548. и још једном 1576. године усмртивши 5 до 15 милиона људи што је у том тренутку било око 80% становништва ове државе.
Велике богиње – 1492-1974. године
Велике богиње су јако заразна болест својствена човеку коју изазивају две врсте вируса вариоле – Вариола вера мајор и Вариола вера минор. Ова болест је убијала више од 400 000 Европљана сваке године све до XВИИИ века. У XX веку усмртила је од 300 до 500 000 људи.
Епидемија је избила и у Југославији 1972. а последњи случајеви забележени су у Индији 1974. године. После вакцинације популације вирус је искорењен и данас се налази само у лабораторијама.
Најзначајнију улогу богиње су имале након открића Америке, када су домороци Северне и Јужне Америке дошли у додир с Европљанима који су у били инфицирани вирусом вариоле. За разлику од колонизатора, домороци нису имали развијен имунитет, што је довело до наглог ширења болести и драматичног пада домородачке популације.
Колера – прва пандемија 1817-1823. године – до сада више од 4 милиона умрлих
Верује се да је заражени пиринач у Индији покренуо прву пандемију колере. Колера је дуго мучила становнике обала Ганга.
Међутим, 1817. британске трупе рашириле су болест широм Индије. Болест се из тих подручје ширила трговачким путевима у Русију и западну Еуропу и даље у Северну Америку.
Колера је карактеристична по томе што изазива дијареју која трају неколико дана, повраћања, грчеве у мишићима и дехидрацију. Дијареја може да буде толико јака да у току неколико сати доводи до озбиљне дехидрације.
До сада је забележено седам пандемија и неколико избијања – 1816-1826, 1829-1851, 1852-1860, 1863-1875, 1881-1896, 1899-1923. и 1961-1970их за све то време убивши више од 4 милиона људи широм света.
Болест је и даље активна, нарочито у Азији.
Шпанска грозница – 1918-1920 – око 75 милиона умрлих
Шпански грип или Шпанска грозница је била једна од најсмртоноснијих пандемија у историји човечанства. Појавила се при крају Првог светског рата и у три таласа се ширила планетом. Пандемија је почела у Кини и Јапану и проширила се све до Русије, Европе и северне Америке. За шест месеци стигла је до свих континената сем Антарктика.
Према новијим проценама, трећина светске популације је била инфицирана што је око 500 милиона људи. Умрло је око 75 милиона људи (мада, неки историчари помињу и број од 100 милиона умрлих) што значи да је шпанска грозница однела више живота него Први светски рат.
Туберкулоза – праисторија-данас
Туберкулоза је присутна још од давнина. Најраније доказано откриће “микобактерије туберкулозе“ односи се на остатке бизона који су стари више од 17.000 година. Скелетни остаци показују да је праисторијски човек (40. век п. н. е.) имао туберкулозу.
Плућни облик болести који је повезан са туберкулима установио је Ричард Мортон 1689. Као посебна болест није идентификована све до ‘20-их година 19. века. Подстицај истраживању је била индустријска револуција и нагли прилив становништва у градове где се болест почела брзо ширити међу сиромашним радницима.
Тек је откриће антибиотика 1946. године омогућило адекватно лечење. Дуго се сматрало да ће туберкулоза с временом бити искорењена, али је то мишљење у последње време драстично промењено. Сваке године од туберкулозе умире два милиона људи, што чини туберкулозу најсмртоноснијом заразном болешћу данас после сиде.
Сида – 1981-данас – око 25 милиона умрлих
Сида је полно преносива болест која представља последњи стадијум инфекције организма вирусом ХИВ. Реч је о вирусу који напада имуни систем, због чега организам није у стању да се брани ни од најмањих инфекција.
Према подацима програма Уједињених нација и Светске здравствене организације о ХИВ вирусу и сиди, од појаве овог обољења, почетком 60-их, па закључно са 2008. годином у свету је било заражено укупно око 60 милиона људи, а од компликација повезаних са сидом је до тог тренутка умрло око 25 милиона људи.
Око 770.000 људи у свету умрло је прошле године од болести везаних за сиду, а процена је да је 2019. на свету било око 38 милиона инфицираних вирусом ХИВ-а.
Извор: Историјски забавник
