Огромна илузија човека – то је његова природна одбрана („механизми одбране” у виду пројекције, рационализације, негирања итд) – је да познаје себе. Све од времена старих грчких мудраца (а вероватно и много пре) до Фројда, Адлера и Јунга, наравно и од већине хришћанских светитеља, нарочито из 5. века, па до оних ретких садашњих, понављају делфијску поруку: Упознај самог себе! Како? На разне начине: пажљивијим праћењем свога свакодневног живота, a у њему оно шта мислимо, осећамо, кажемо, учинимо; пажљивијим праћењем својих снова који нам откривају нашу „сенку”, нашег „тамног брата”, наше инфериорно и рђаво биће. Наравно да снови имају и своју другу страну, откривајући нам религију и креацију. Фројд и Јунг нису толико један другом супротстављени, колико се међусобно допуњују.
Човек је у своме природном бићу (али поред природног, присутно је у њему и духовно биће) нарцис, носилац, као и сва остала жива бића у природи „себичног гена”; наука је на путу, говорио ми је наш познати научник и академик Душан Каназир да открије и потврди постојање „алтруистичког гена”, у свим живим бићима, разуме се, најпре у човеку.
Две су големе препреке, како на путу упознавања себе, тако и веће, мењање себе; наиме, ако је још увек научна претпоставка, али све вероватнија – дете завршава формирање језгра свога будућег живота до када је дете, према искуству Марије Монтесори у свету познатог италијанског лекара, „упијајући ум”. Ова претпоставка, а можда и чињеница, делује и песимистички и застрашујуће на родитеље, јер осим генетике, изгледа да је на њима и њиховом начину васпитавања деце, каква ће она бити када одрасту.
Хришћанско становиште о човековој природи не одбацује сасвим претходно изложену хипотезу психолога и педагога, али је уверења да човек може и треба да се током, често непредвиђених животних збивања – мења.
Друга, вероватно и већа и тежа препрека на путу мењања човека, јесте његово задовољство собом. „Шта ја ту треба да мењам у себи када сам добар и овакав какав сам?” – честа је, некад и љутита примедба људи, када је реч о потреби промене себе. Мада су људи свуда у свету (разуме се и код нас) најчешће незадовољни, они обично нису незадовољни собом, већ својом ближом и широм околином. Тако, у породици, муж или жена траже промену оног другог партнера, захтевају да се промене деца, и када већ одавно нису више деца; тражи се промена владања у држави, при чему се упорно пројицирају сопствене мане на другу, обично суседну државу; сумњичавост и завере гомилају се у незадовољних, све до оптуживања одређене државе, народа, pace, религије. Дотадашњи верник престаје да верује у Бога, лагано или брже расте сумња у смисао живота, што повлачи за собом пораст свих могућих зависности, доводећи себе тако до депресије и суицида.
Неко од хришћанских светитеља тачно је приметио: Када бисмо довољно знали о другима, али претходно и о себи, престали бисмо са осудама.
Једина успешна револуција је она која се одиграва у човеку самом. Човек би морао да схвати да није само „дат”, па је зато и детерминисан, значи неслободан и немоћан (али онда и неодговоран), већ је и „задат” (увек са питањем: а од кога сам задат?). Задат неким задатком! Којим задатком? Да непрестано растемо и тако покушамо да остваримо, или да се бар приближимо: натчовеку, рекао би Ниче, а хришћани кажу, Богочовеку.
Проф др. Владета Јеротић
политика
