Дакле, глупост карактеришу нарцизми и заслепљеност, који се међусобно јачају и на тај начин доприносе његовом ширењу међу становништвом. Увек извлачи корист из самопоуздања, односно претераног поверења које кретен има у себе, а које превладава и гуши свако испољавање разборитости у сопственом окружењу, где се сазнање своди на интуицију и „искреност“. Једноставно речено, онај ко се највише дере и ко то чини с великим „убеђењем“ и „страшћу“ пролази као неко ко има највише тога да каже и кога треба слушати.
Међутим, нису све глупости исте. у тој области влада сурова конкуренција, па чак и имбецили морају да проналазе начине како да се разликују од других имбецила. И ту наилазимо на најнепријатније својство глупости: настоји да се представи и наметне као памет. пролазећи од те основе, глупак своје будалаштине приказује као бисере мудрости, своја запажања као резултат велике мисаоне дубине, као плод интензивног размишљања и захтева да се та наводна мудрост прихвати с највећом озбиљноћшу. Једно од његових открића јесте фантомско размишљање: уместо да размишљање води ка неком закључку, поступа се сасвим супротно, полази се од закључка и ствара се привид озбиљног „размишљања“ које је омогућило да се дође до њега. „Глупост је тежња ка закључивању“ каже Флобер. Наравно, али и у настојању, што показују његови ликови Бувар и Пекише, да се створи утисак како се до закључка дошло примереним средствима“. Занимљиво је да то често пролази и да последњи преварант и шарлатан може да прође за генија, за горостаса философије или дива неуронауке.
Као што псеудонауке навлаче на себе одежду праве науке, коју иначе мрзе и презиру, као што је fake news, оцрњујући „званичну штампу“, представљају представљају као поуздане и проверљиве информације и као што „теорије завере“ настоје да себе прикажу као плод озбиљног и ревносног истраживања које коначно доноси истину, а притом не улажу ни најмањи напор да је стварно открију, тако и глупост успева да опстане и напредује само ако на себе прими лик најљућих непријатеља: разума, знања и истине. То захтева одређени дар подражавања, што значи да је потребно „размишљање“ глупака личи на истински мисаони рад. Осим тога, ово подражавање има за циљ да глупаку омогући да сачува и наметне слику о себи као о особи савршене моралности, која се не боји да каже шта мисли, и интелектуалца кога нико не може да превари, или најчешће сва три у исти мах. Ово понашање, кад се добро размисли, није ништа друго до претенциозност и снобизам.
Глупост, дакле, делује помоћу миметичког паразитизма: користи врлине и достигнућа повезана са аутентичним производима људског разума не би ли поступала као псеудонационалност. То захтева одређен облик интелигенције, запажа Роберт Музил, за кога је глупост „мање недостатак интелигенције а више њена абдикција пред постојећим задацима“ и “ дисхармонија између осећања и разума неспособног, да их уравнозежи“. Кад човек нема ништа да каже, остаје му могућност подражавања појавног облика паметног и занимљивог причања. А ако поступање постане норма постојећег друштва, онда с правом можемо говорити о „времену постистине“.
Из књиге – Психологија глупости
