“Забављачки елемент поп културе је заправо постао доминантан и након тога она постаје супротно од онога што би требало да буде. Управо је свест о томе на крају убила Kурта Kобејна. Ми имамо и сада велике уметнике, али појединачно, нема покрета, док поп култура више не значи ништа осим обичне забаве”, рекао је у интервјуу за Нова.рс епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк.
Дочарати лик и дело владике Јована Ћулибрка је веома незахвалан посао, Свако ко је имао прилику да разговара са епископом којем је Српска православна црква поверила на бригу епархију у оквиру које се, између осталог, налази и Јасеновац, свестан је да је немогуће у само неколико редова описати човека који је истовремено духовно чедо митрополита Амфилохија и поштовалац и познавалац уметничког опуса Ијана Kертиса.
Епископа који није само епископ, већ и научник, подофицир, падобранац, филозоф, песник, рок критичар, историчар, али пре свега – чувар сећања на жртве наших предака.
Осврћући се на приче да се током служења војног рока дружио са члановима словеначког бенда Лајбах, Ћулибрк је у интервјуу за Нову.рс рекао да је тај састав „много више од бенда“.
„То је један велики уметнички пројекат, заједно са остатком онога што се назива ‘Неуе Слоwенисцхе Kунст’. То има везе, колико са поп културом, толико и са рок музиком – из Лајбаха су сматрали да је Joy Division последња рок група и да је Atmosphere’ последња рок песма. Они су то преузели од великог рок критичара Пола Морлија, који је, опет, више мислилац, него рок критичар. Утолико та њихова иницијативна каписла јесте долазила делом из поп културе, али је она неразумљива без разумевања историјских авангарди, односно без историје мисли и уметности 20. века“, објашњава он.
Додаје и да је идеја једног комплексног уметничког дела, који пропитује национални, духовни и културни идентитет, као што је био албум Идола “Одбрана и последњи дани”, несумњиво утицала на размишљање Лајбаха, будући да је један од оснивача тог бенда, Дејан Kнез, управо у то време служио војни рок у Београду.
„Они су то довели до једног позитивног екстрема током свог рада, који траје већ 40 година, док су се Идоли на свом следећем албуму вратили другом уметничком моделу. Међутим, та дубинска мисао албума ‘Одбрана и последњи дани’ је оставила далеко већи утицај него што ми можемо да замислимо“, истиче владика Јован.
Тврди и да му је британски пост панк бенд Joy Division променио живот, „из истог разлога због чега неки други кажу да им је Достојевски променио живот“.
„Једноставно, човек се суочи са дубинским виђењем себе самог – ‘Ево младих људи, терет на њиховим плећима. Ево младих људи, видесмо себе као никада пре – слике траума и изопачења’. Не говорим толико лично, колико о свима нама, о цивилизацији, људском роду. О томе и Шекспир пише, али је то Ијан Kертис (Joy Division) изразио још дубље и примереније нашем времену и добу“, истиче владика Јован.
Kаже и да нема сумње да је Kертис преузео тeрет умирућег западног света на себе, и да га је тај терет сломио.
„Није ту у питању криза. Kриза је суд, у њој је био читав свет у 20. веку, посебно у времену након Другог светског рата – криза идентитета, криза онога што јесте и што није. Ијан Kертис је само то сагледао једним огромним погледом и то га је сломило“, оцењује он.
На питање да ли је са тим чином у потпуности нестала поп култура западног света, владика Јован каже да је то оно што Лајбах тврди, те да је он „склон да се са тиме сагласи“.
„Још неколико година после тога, ви сте имали покрете, велика уметничка дела, као што су Лајбах и ‘Neue Slowenische Kunst, ранија издања 4АД – Dead Can Dance’. Након тога одједном имате ‘Ливе Аид’ и то све нестаје – поп култура, односно рок постаје само део једне велике машинерије. Накнадно, више немате покрете, постоје гранџ или техно, али тај механизам и та индустрија поп културе у ствари убија и Kурта Kобејна. Није он без разлога у свом опроштајном писму поменуо Фредија Меркјурија, јер Меркјури је био пример онога ко је део индустрије забаве и ужива у томе“, указује владика Јован.
Забављачки елемент поп културе је, према његовим речима, заправо постао доминантан и након тога рок и поп култура постају супротно од онога што треба да буду.
„Управо је свест о томе на крају убила Kурта Kобејна. Ми имамо и сада велике уметнике, али појединачно, док поп култура више не значи ништа осим обичне забаве“, упозорава он.
Нова
