У средишњем моменту историје Старог Израиља, у тренутку када Јевреји излазе из Египта и почиње да се испуњава обећање Аврааму („и народ побоја се Господа, и вјерова Господу“ – Излазак 14:31), литургичко предање Цркве нам посвједочава први тренутак када се Свето Писмо извија у пјесму (Излазак 15:1-19), тј. када Мојсије и његов народ запоју Господу по преласку Црвеног мора, избављењу од Фараона, и што је најважније – поласку за Обећану земљу. Она је толико важна да је ми као Прву библијску пјесму појемо на вечерњој служби Велике Суботе, пред Литургију Светог Василија Великог – у ствари већ на саму Пасху, као и Јевреји.
При том, ми је и појемо онако како су то учинили Јевреји – антифоно. Јер каже Писмо: „Тада запјева Мојсије и синови Израиљеви ову пјесму Господу, и рекоше овако: Пјеваћу Господу, јер се славно прослави…И Марија пророчица сестра Аронова узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене с бубњима и свиралама. И отпијеваше (εζηρχε) им Марија: пјевајте Господу, јер се славно прослави“ (Излазак 15:1, 20-21).
Ако је Закон био васпитач за Христа, онда су Мојсијева пјесма и Маријини бубњеви, као и девет библијских пјесама које слиједе за њима, и Псалтир и Пјесма над Пјесмама – старозавјетна педагогија за Литургију, праобраз толико савршен да га је Црква почаствовала непромијењеним учешћем у Новозавјетној Пасхи.
Ако је то игдје видљиво, онда је то у Псалтиру и његовом творцу и/ли надахнитељу – Давиду. „Књига Псалама је као рајски врт који с песмом носи у себи оно што има и певајући показује своје богатство…,“ вели Свети Атанасије Велики подразумијевајући под „рајским вртом“ Христа. Сав је Давид у праобразу Христа, па чак и његов улазак у Свештено Писмо пројављује царску силу Христову над творевином, и то невидљивом: „И кад би дух Божји напао Саула, Давид узевши гусле ударао би руком својом, те би Саул одахнуо и било би му боље, јер би зли дух отишао од њега“ (Прва књига Самуилова 16:23).
Давид је пастир, и то није важно само као праобраз: то је и свједочанство Давидовог васпитања литургијским, богослужбеним, етосом од „младих ноктију“, јер ако злог духа и тјера Дух Божији који почива на Давиду, то га Бог није излио изнебуха и на неприпремљена човјека. Још Саулове слуге кажу „да потраже човјека који зна ударати у гусле…и олакшаће ти“ што значи да је исцјелитељска улога музике била знана у Израиљу. Штавише, закључак је њихов за Давида: „…и Господ је с њим“ што значи да је свирач био онај који узводи народ ка Господу, па је и служба Левита била узвишенија од осталих – само онај који се смио дотаћи ковчега Завјета, смио је и засвирати пред Господом у храму. А Давид је очигледно од малена као пастир био позван и поучаван да музиком испитује и исцјељује људску душу натапајући је Духом Божјим – прво своју па свих осталих; и тек на ту припремљеност, која је очигледно била саставни дио јеврејског васпитања, дошао је дар Духа Светога и познавање људског срца и људске душе.
Зато Свети Атанасије може рећи да Књига Псалама „има уз то још и конкретну слику понашања свих душа…да је у речима ове књиге измерен и захваћен сав људски живот, душевна расположења и мисаони покрети“, јер се освједочио у исцјељење и спасење кроз Христа цијелог човјека без остатка. Сав је Давид и Књига његова – христообразан, и још више, сав је литургичан – усмјерен на богочовјечанску Личност Христову, и сав је у припремању за Христа и Њену конкретну литургијску (=црквену) пројаву. Али је очигледно да је и сва јеврејска педагогија била педагогија врлине и да је та врлина најлакше преношена музиком којом се дјеца питају још од мајчине успаванке: псалмопој „расте заједно са децом“ (Свети Јован Златоусти) „младе позива на разборитост, девственицама дарује целомудреност, старима пружа сигурност, грешнике позива на покајање“ – „да би свим снагама и моћима људи волели Бога и да би се тиме све снаге душе ускладиле“ каже Свети Атанасије.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
grigorijepalama.wordpress.com
