Штавише мој отац ми је причао да је ту недавно, у часу тешке болести, видео свог оца и мајку, као и друге умрле сроднике како су му дошли у посету и зову га к себи. Старац је већ био спреман да путује. Он тамо познаје њих, своје најближе, а друге људе из онога света не познаје. А његови најближи били су за живота скромни и честити људи, па су се по допуштењу Божијем јавили њему. Такви верујући људи доживљавају смрт као пред лицем Божијим. Ту не доминира смрт него Бог и живо сећање да се живот не завршава смрћу. Зато се прости, али искрено побожни и не боје смрти.
С друге стране, нормално је да људи због смрти плачу. Људи су, нису од камена. Установљење људске везе, особито љубав, потребују бесмртност, а смрт прети да те везе прекине. Зато људска суза говори о човеку више него речи. Она изражава и радост и жалост. У плачу над умрлим човеком испољава се та трагична антиномија смрти. И управо та противречност смрти не уклања се олако – речима или убеђењима. Зато су плакали и свети људи Божији.
Смрт је велика провера за све. Она отрежњује људе, разбуђује на постављање питања о трајнијем смислу људског битисања. Зато хришћани постављају питање: како водити живот да га смрт стварно не прекине?
Они једини и знају потпуно прави одговор. А он гласи: живети ваља тако да се на крају живљења може мирно и спокојно поћи на пут у онај свет и живот и да се може са надом очекивати васкрсење тела из мртвих и његово поновно сједињење са душом у вечном животу са Богом, са Христом Умрлим и Васкрслим, и са свима вечноживима у Царству Небеском.
Владика Атанасије Јевтић – из књиге Трагање за Христом
