Не знамо како ствара Бог, јер нисмо богови, или, ако се држимо слова у првој и другој глави Књиге постања, сазнајемо да Бог ствара брзо и савршено, и, како је то Есхил приметио „без напора“. Уделу у хришћанском учењу о стварању у Божијем „на почетку“, супротставља се еволуциона теорија која је увек важила као материјалистичка теорија, до нововековног покушаја Тајара де Шардена, научника и теолога, да помири Божије стварање света са еволуцијом, упуштајући се у смеле хипотезе о ноосфери будућег човечанства.
Писање о Божијем стварању, без обзира на човекову дрскост у постављању једног таквог питања, загонетно је и привлачно јер подразумева једно значајно потпитање. Да ли је Божје стварање света једном заувек, већ на почетку, било завршено и савршено, или је оно потенцијално садржавало у себи могућност даљег стварања, са човеком и човековом историјом? Овим „врелим“ проблемом бавио се немачки протестантски херменаутичар Молтмен у чланку „Шта је човек, слика човека између еволуције и стварања“.
Молтмен сматра да је стварање „на почетку“, у исто време и стварање времена. Пошто време може да буде опажено само у променама, морало би и почетно Божије стваралаштво да буде схваћено као променљиво (непостојано). Стварање не може бити у себе затворено, већ је оно отворено за историју, али онда и за кварење и поправљање, ништење и завршавање (испољавање). Бог тражи стварање отварајући нове могућности човеку, кад и ако овај прати стваралачки Дух Божији. Циљ стваралачке историје није повратак рајском прастању, већ објављивању величанствености Божије. Овако размишља Јирген Молтман. савремена физика, биологија и астрономија, као да му дају право да овако размишља, јер ове науке нигде у космосу, на земљи и у човеку не налазе ништа статично, завршено и непроменљиво. Смемо ли онда, као верујући хришћани, да и еволуцију, или бар неке идеје у њој, сагледамо из новог угла, не само материјалистичко – атеистичког, као до сада.
Према Молтману, можемо говорити о три фазе или три начина стварања: Божије стварање “ на почетку“ – creatio originales, стварање као Божије „деловање“; као настављање стварања и одржавање света – creatio continua; и стварање као „ново стварање“ – Creatio nova. Ако бисмо се усудили да овако размишљамо о стварању, као динамичном, непрекидном процесу – увек од Бога започетог и Богом вођеном – могли бисмо покушати да одговоримо на други део Вашег занимљивог питања: како ствара човек.
Најпре питање, да ли је човек стваралац, да ли је позван да ствара и од кога позван, или је Богу најближи и најугоднији када је послушан, без своје воље у целини одан Богу и покоран, као што су чинили квијетисти, а и неки православни подвижници.
Насупрот оваквом веровању неких хришћанских мислилаца (има их данас и у хришћанству), који оваквим ставом негирају постојање и смисао човека – ствараоца, велики је број мислилаца (теистичких, агностичких и атеистичких) који истичу вредност и врлину човека који ствара.
Из старог века навео бих мисао Хераклита: “ Иако спавају, људи су ипак радници и сарадници у збивањима у свету“ Исус Христос дошао је у свет да би људе пробудио и позвао их да постану Божији пријатељи, што би требало да значи и Његови свесни, активни сарадници (зар не онда и ствараоци?), позивајући на ово дело своје апостоле ( и све будуће апостоле) речима: “ Више Вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам Вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца својега, објавих Вам“. ( Јованово Јеванђеље, 15,15)
Николај Берђајев (слично њему Сергеј Булгаков, Григорије Флоровски и неки други руси религиозни фолософи у XX веку), следећи ове Христове речи упућене његовим апостолима, доследан је и радикалан када пише: “ У свету не може да се живи и не може да се створи нови живот једино моралом послушности, једино моралом борбе против сопствених грехова… У хришћанству се још није извршило антрополошко откривење. Последња антрополошка тајна неће се открити у послушности већ у стваралаштву… „Хулу на дух, хришћанско човечанство увек је увек је извршило кад је тврдило да је црква довршена, да је хришћанство завршено и да се стваралаштво не може допустити и да је оно грешно“.
Тешко је замислити оштрије супротстављање два гледишта о човековом стварању, када су у питању религиозни хришћански мислиоци, него што је ово, Николаја Берђајева. Ово Вам је и један могући одговор на питање, како човек ствара, уколико Вас као хришћанина, овакав одговор може да испуни. Николају Берђајеву као философу, можемо додуше, да замеримо нарцисоидност, недовољно или искривљено тумачење православља, али морамо да се замислимо над његовим схватањем creatio continua el nova боголиког бића човековог и његове улоге у стварању коју му је Бог наменио.
Како уопште човек ствара, као уметник, философ и научник? Да ли он ствара као млади или као стари (сазрели) Прометеј (Гете), као пали анђео Луцифер или као свесни (или несвесни?) богоносац уз помоћ дара Духа Светог? “ Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да што овлада мноме“. ( св. Павле у I Посланица Коринћанима, 6, 12)
Владета Јеротић – Из књиге 120 питања и 120 одговора
24.07.21.
