Следећи истраживања савремене психологије која су и емпиријски потврђена, а која нас све више уверавају у значај раног детињства при образовању будућег карактера неког човека, и и примењујући ова истраживања на развој религијске представе о Богу код детета, на ово питање могао бих потврдно да одговорим. Прве представе о Богу код малог детета строго су антропоморфне и изграђују се на основу ликова присутних родитеља или одгајивача. Муж и жена који живе у релативно складном браку и воле своју децу, при том су и религиозни људи (у српској средини најчешће православно религиозни), могу са доста вероватноће да очекују да ће и њихова деца постати такође религиозна, и што је важније, у представи Бога сагледаће доброту. милосрђе, правду, љубав. Када деца из оваквих бракова одрасту, неће имати тешкоће око веровања, и биће на добром путу усавршавања своје вере.У психологији и педагогији се сматра да је овакав позитиван исход психолошког и религијског развоја у породици резултат осећања прихваћености детета од родитеља, које води онда осећају поверења и у Бога. У већини других породица, на жалост, не протиче овако развој детета у првим, за развој будућег карактера одлучујућим годинама. неслагање родитеља, растава брака, њихов амбивалентан или превасходно негативан однос према деци, праћен некад и злостављањем деце ( укључујући и сексуално злостављање), довољно су негативни чиниоци који ће изазвати не само страх од родитеља, већ и осећање одбачености, али онда и осећање одбачености од Бога.
Уколико овакви родитељи нису били верници, скоро је сигурно да ће и деца, када одрасту, бити неверници, или атеистички богоборци, који борећи се против Бога (идејама које заступају, рђаво вођени личним животом или неким другим начином) исказују, увек изнова, свој бунт, пркос, чак и мржњу према сопственим родитељима.
У случајевима када се родитељи не слажу, или су и на многе друге начине лоши родитељи, а и када припадају цркви као активни њени чланови, може се догодити да њихова деца, када одрасту, покажу, или збуњеност или равнодушност у односу на религију, мада се често догађа да задрже веру у Бога, али у Бога гнева и љутине, Бога који плаши и кажњава, који прети пакленим мукама после смрти. Представе пакла у хришћанској цркви, веома сликовите и веома разноврсне (неупоредиво разноврсније од представа раја), као да, најчешће, одговарају пакленом животу какав су имали ови људи као деца, у својим несрећним породицама, а и несрећним државама, у којима у прошлости није било генерације која није запамтила бар два рата.
Нешто друго, међутим, ваља истаћи. И поред трагичних збивања у хришћанској историји у току две хиљаде година, пре свега ратних збивања, затим епидемија разних заразних болести, као и природних катастрофа – трагична збивања која су се морала одразити и на породичан живот људи, као и на њихов однос према деци – хришћанска вера се одржала у свету захваљујући, не само познатим хришћанским светитељима, већ и мноштву непознатих непоколебљивих праведника који су увек изнова разгоревали у народу ослабљену или поколебану хришћанску веру. Добро је познато, кроз истините биографије светитеља, да је живот њихов, посебно у детињству, адолесцентном добу, а и касније, био испуњен и несрећама, прогонима и мржњом, болестима – неки од њих су и релативно дуго живели као тешки грешници – а да се онда десило чудо преображења. Управо оваква чуда која су се дешавала са хришћанима кроз векове, али чуда, ово је значајно нагласити, слична или истоветна, која се и данас дешавају људима за које поуздано знамо да су имали паклено детињство , а касније или много касније, постали узорни хришћани ( у нашој средини, православни хришћани) доводе у сумњу неке теорије, махом детерминистичке (психоаналитичке) о пресудном и трајном утицају раног детињства и детињства (најчешће до седме године живота)на будући карактер индивидуе.
Када је реч о негативном утицају раног детињства, ове теорије се одричу и могућ негативан утицај рђаве генетике на образовање будуће личности ( позитиван генетски утицај, с друге стране, може да ублажи рђава искуства детета са породичном средином).
Прави хришћанин никад не губи наду, ни када је у додиру са најгорим људима. Слика покајаног разбојника на Голготи – у Талмуду се каже: “ Покај се чак и један дан пре смрти“ – увек лебди хришћанину пред очима било кад сам почне да очајава због својих поновљених грехова, било када живи са неким злобником за кога други мисле да му „нема спаса“. Чуда се у свету непрестано догађају; неко је давно рекао: Сунце никад не изађе и никад не зађе а да се не догоди неко чудо“. једно од најдраматичнијих и најрадоснијих чуда која се догоде, јесу чуда покајања и преображења.
Велики хришћански лекар, Парацелзијус, на прелазу векова, написао је дивне речи које ће бити потребне човеку у свим временима: не дозволите да са очајним сатаном кажете: „то није могуће!“
Владета Јерозић – Из књиге 120 питања и 120 одговора
