„А Исус рече ученицима својим: заиста вам кажем да ће тешко богаташ ући у царство небеско. И опет вам кажем: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божије.“ (Мк.10.23)….али не и немогуће!
Ово је прича о Чарслу Фину, богаташу. Милостивом богаташу.
Чарлс Фини пореклом Ирац, рођен у Њу Џерсију у време Велике депресије, и први мотиви који су довели до тога да почне да размишља о животу у којем ће свој труд давати кроз добротворство другим људима, била је његова школа, и његова мајка. Мајка која је и сама била сиромашна, када год је могла давала је оном коме је било потребније, а католички манастир у којем је завршио основно образовање, пружио му је приче о Господу и Његовом служењу другима.
Његову животну филозофију о томе како богати људи треба да за живота донирају своје богатство онима којима је потребно, следили су и неки други богаташи, те тако постоји клуб „Дај док си жив“. Показао је свету да се човек не препознаје по ономе што има, већ по ономе што даје. Оно што дајемо то је оно што ће остати за нама. Чарлс Фини, је дао овом свету нешто конкретно. Своје богатство од 8 милијарди долара које је стекао за пуних 38 година рада колико је његова фондација постојала. Својој супрузи и себи је оставио таман толико да имају за пензионерске дане живећи и сам скромно у стану који је више личио на студентски. Оно што господина Чарлса издваја од већине добротвора и хуманитараца је то што је он то радио потпуно анонимно..
Богатство је стекао тако што је отворио заједно са пријатељом Робертом Милером, са Универзитета Kорнел, ланац Фри Шопова по аеродромима, 60-тих година прошлог века. 70-тих је почео са својим добротворним делима. У почетку је читао у разним магазинима, о људима који су имали егзистенцијалне проблеме и анонимно им уплаћивао новац. За његова дела чуло се тек 1996.године, када је покушао да прода део компаније. Тада је управо Роберт Милер, са којим је основао компанију, преко суда уложио жалбу, говорећи како он одавно није партнер са Чарлсом Финијем, већ са добротворном организацијом. Због Чарлсовог начина живота и животног правца, они су се разишли и престали са пријатељством.
Не треба заборавити ни америчког милијардера из 19. века, Ендрју Kарнеџија, који је имао сличну животну филозофију, и који је нештедимице кроз своју фондацију помогао многим народима и појединцима. Он је био Чарлсов узор. Неке од Kарнеџијевих донација стигле су и у Србију. (Универзитетска библиотека, рецимо…). Kарнеџи је својом књигом „Јеванђеље богатства“ инспирисао многе. А богаташе (па и себе) је називао поверитељем сиромашних, а памти се и његова мисао да онај ко умре богат (новцем) умире срамотно.
Поменућемо само нека доброчинства нашег јунака Чарлса Финија. Улагао је у образовање у Ирској, и многим људима омогућио бесплатно школовање, што је битно утицало на оно што је касније Ирска постала у економском смислу. Kао и сам систем школовања што је преобратило у тој земљи. Уложио је занатна средства и у договре за мир са Северном Ирском. У Вијетнаму је спасао многе људе донацијама за здравство и исхрану. А улагања у проналажење лекова за деменцију и против вируса сиде, знатно су убрзала рад на овом пољу.
Обично су богаташи пример обести и охолости, нарочито новопечени источно и јужноевропски богаташи. Али да не треба судити пре Суда, показује и прича о Чарлсу Финију. Богаташу који је радио за друге.
Владан Ракановић
