Kо може да измери тачно тежину туђе невоље или туђе љубави? Живимо – са својим јадима и својим љубавима, са својим огромним осећајем за лепоту и огромним капацитетом за патњу – супротстављајући се тежини постојања са незадрживом снагом живота. Питање је увек шта напаја ту силу и олакшава баласт.
О јединственој снази музике, коју су неки од највећих умова човечанства незаобилазно истицали, Франкл пише:
Не дајемо животу смисао само својим поступцима – уколико савесно одговарамо на одређена животна питања, можемо одговорити на захтеве наше егзистенције не само као активни чиниоци, већ и као људи способни за љубав, љубав с којом смо посвећени лепом , великом, добром. Да ли бих можда требало да покушам да вам објасним ово неком баналном фразом како и зашто доживљај лепоте може живот учинити смисленим? Више волим да се послужим следећим мисаоним експериментом: замислите да седите у концертној дворани и слушате своју омиљену симфонију, а омиљени тактови симфоније вам одзвањају у ушима, па вас музика толико дирне да осећате жмарце како вам се спуштају низ кичму. А сада замислите да би било могуће (нешто што је психолошки тако немогуће) да вас неко у овом тренутку пита има ли ваш живот смисла. Верујем да се слажете са мном када тврдим да бисте у овом случају могли да дате само један одговор, и он би гласио отприлике овако: „Живот би вредело живети макар само због овог тренутка!“
Цео један век пре тога Мери Шели је славила природу као животни путоказ ка здравом разуму, којим једино можемо схватити зашто је живот вредан живљења. Неколико деценија пре Франкла, Тенеси Вилијамс је размишљајући о својој смрти записао: “Ми живимо у згради која је непрестано у пламену, а оно што из ње морамо спашавати, у сваком тренутку, јесте љубав… љубавних једних према другима и љубав коју претачемо у уметност потом делимо са другима: као родитељи, као писци, као сликари, као пријатељи.” Kао да на све то Виктор Франкл додаје:
Они који проживе, не уметност, већ природу, могу дати сличан одговор, као и они који се саживљавају са другим људским бићем. Зар нам није познат онај осећај који нас обузме када смо у присуству одређене особе и, грубо речено ‘сама чињеница да та особа уопште постоји на свету, чини њега и живот у њему, смисленим’.
Kроз начин на који патимо и на који волимо, закључује Франкл, мери се ко смо и шта смо:
Људска бића носе се са ограничењима својих могућности у погледу тога како она утичу на њихово делање и њихову способност да воле, како се понашају под тим ограничењима – начин на који прихватају патњу управо под таквим ограничењима – кроз све то они и даље остају способни да покажу људске вредности. Дакле, како се носимо са невољама заиста показује ко смо.
Текст: Мариа Попова
браинпицкингс.орг
Превод: Данило Лучић
Глиф
