Писац Посланице Јеврејима 11 сажима старозаветну историју необично много места посвећујући Мојсеју. Стиче се утисак да је Мојсеј, према његовом схватању, кључна личност старозаветне историје, а да је дело које је Бог посредством њега остварио средишњи моменат старозаветне историје спасења. Писац се усредсређује на најзначаније тачке Мојсеjeвог живота. Најпре истиче храброст његових родитеља који су га сачували од сигурне смрти (Изл 2:1-10). Потом указује на тренутак кад је Мојсеј одбацио благодати египатског двора зарад саучествовања у патњи свог народа (Јевр 11:24-26 уп. Изл 2:11-14). Потом говори о његовом напуштању Египта у жељи да избегне дугој руци фараонове освете.
Убиство које је било повод Мојсејевог бега различито се оцењује од стране тумача Светога писма. Св. Амвросије Милански истиче да Мојсеј не би убио Египћанина да најпре није у себи самом убио духовни грех Египта одрекавши се дворских привилегија. То је слично становишту св. Григорија Ниског који је у Мојесевом чину препознао израз борбе истинске вере против идолопоклонства. Бл. Августин, са друге стране, исти чин схватао је као последицу Мојсејеве непромишљености и исхитрености због којих је морао да се научити смирењу и кротости како би постао истински вођа народа Божијег.
Чини се да је Августиново становиште ближе новијим схватањима (cudo.rs/мојсеј-побожни-вођа-или-насилни-борац). Могуће је, штавише, да је Мојсејев чин убиства Египћанина био невешт покушај покретања јеврејских робова на устанак (уп. Дап 7:23-25).
Запазимо и то да се се Мојсејево дело описује речима које се доцније користе за описе божанских интервенција. Мојсеј види да је Израил угњетаван (Изл 2:11) баш као што Бог види патњу свог народа (Изл 2:25; 3:7, 9; 4:31; 5:21). Мојсеј удари египатског надзорника радова и уби га (Изл 2:12) баш као што Господ удара Египат моћним пошастима (Изл 7:17, 19; 9:15; 12:12, 13, 25; 29). Mojсеј спасава и избавља Мадијанке (Изл 2:17.19), као што Бог спасава (Изл 14:13, 30; 15:2) и избавља (Изл 3:8; 6:6; 12:27) Израил из Египта.
Библијски писац заправо не даје оцену Мојсејевог чина показујући и разумевање Мојсејевог праведног гнева. Писац се, ипак, не идентификује са тим гневом и оставља својим читаоцима да сами оцене Мојсејево дело.
Старозаветни предложак говори о страху који је навео Мојсеја да напусти Египат, што је привидно супротстављено новозаветној тврдњи да Мојсеј вером остави Египат не уплашивши се краљеве наредбе. Мојсејев страх се подразумева, али и истовремено се сведочи о вери која га преображава у храброст. За аутора Химне, храброст није неустрашивост, већ победа над страхом, исправно деловање упркос страху.
Основно интересовање новозаветног писца је на чињеници да Мојсеј вером остави Египат (Јевр 11:27). Мојсеј заправо започиње живот странствовања, живот који су водили праоци Израила чијим стопама, на духовном ходочашћу, треба да крене. У наредним деценијама он себе препознаје као странца (Изл 2:22). Иако се обично мисли да је овакво самопрепознавање Мојсеја било повезано са његовим боравком у Мадијану, остаје могућност и једног ширег тумачења.
Да ли је страна земља о којој се говори само Мадијан или можда свеукупно искуство Мојсеја. Зар он није као Јеврејин одрастао међу Егићанима, вероватно окружен подозрењем и неповерењем. Потом је као Египћанин био одбачен од представника свог народа (Изл 2:14) Мојсеј је, заправо, кроз читав живот у некој врсти егзила. Он нигде нема дом, а разлог томе је што је његов дом – попут дома праотаца Авраама, Исаака и Јакова – есхатолошког карактера (иако он тога можда није био увек свестан, (cudo.rs/oд-древног-вавилона-до-новог-јерусалим). У том контексту, Мојсејево странствовање у Мадијану, међу народом који је вероватно чувао – можда не у идеалној монотеистичкој чистоти – сећање на Бога Авраамовог имало је снажни педагошки карактер, оно га је постепено водило сусрету с Невидљивом Богом за кога се Мојсеј ухватио као да га види.
Овим исказом писац Посланице можда надграђује раније изнесену мисао према којој је Мојсеј вером претпоставио учешће порузи Христовој свим египатским богатствима (Јевр 11:26). Ова тврдња, сагледана из историјске перспективе, говори о Мојсејевом саучествовању у патњи Израила (Јевр 11:25). Једнако је, међутим, могуће да писац сугерише како је Мојсеј у визији унапред гледао патњу Исуса Христа. У сагласности са Старим заветом, у интертестаментарном предању Мојсеј је представљан као идеални пророк (Пнз 18:15; Дап 3:22; 7:37). Могуће је да писац Посланице развија такво схватање указујући да је Мојсејево чврсто држање за Невидљивог као да га види било пророчко гледање и учествовање у срамоти Христовој. Није занемарљиво и то што се приликом Христовог преображења на Гори Тавор уз Илију покрај Христа налази и Мојсеј. Уколико се тврдње писца Посланице сагледају из ове перспективе може се закључити да у наведеним стиховима Невидљиви није просто Бог, већ Син Божији, кога је Мојсејева вера унапред оваплотила и оприсутнила у историји изабраног народа. Овакво схватање потврђује и употребљена формулација која је толико блиска ранохришћанском вероисповедању у Христа као слику Бога Невидљивога (Кол 1:15).
Синај
Кључна тачка Мојсејевог живота био је његов сусрет са Невидљивим пред несагоривом купином, на Синају. Ту, у окружењу планинских масива, Мојсеј се сусреће са Богом ка коме је стремио читавог живота било да је лутао животним странпутицама или да је ходио путевима.[1] Ту и тада Бог упућује Мојсеју позив да напусти „удобност“ свог новостеченог дома у Мадијану и да се упути у опасности које су биле извесне у сусрету са представницима египатске власти (Изл 3:7-12). У овом позиву се препознаје одјек оног истог позива који је вековима раније упућен Аврааму, али док је у прошлости циљ био оснивање изабраног народа, у Мојсејевом случају било је спасење тог народа који је стењао под насиљем фараона и који је своје животе уграђивао у величанствене споменике египатске културе. У описаним сценама патње Израила у Египту можда не треба тражити историјску тачност у детаљима, али се она несумњиво одражава у општој слици која је обликована у библијском наративу.
Мојсеј, природно, оклева и поред божанских чудесних знамења која је – дословно – искусио на својој кожи постављајући на крају Богу питање: Ево кад отидем синовима Израиловим и кажем им Бог отаца ваших посла ме ка вама, ако ми рекну како му је име, шта ћу им казати? (Изл 3:13).
Ове Мојсејеве речи нама данас изгледају необично, али за људе древног Оријента име је имало магичну моћ, то је нарочито важило за божанско име. Према схватању древних народа, оно што нема име то и не постоји. Име је носилац идентитета и оно открива суштину именованог, а тиме омогућује и извесну власт над њим (то је разлог зашто се и данас у окултним праксама скрива тзв. иницијацијско име). Праоци Израила у преломним тренуцима свог живота добијају нова имена, као знак промењеног или оствареног карактера. У Старом завету постоји више стотина божанских имена, али се по значају и учесталој употреби издваја име које је баш овом приликом Бог открио Мојсеју речима: „ја сам онај који јесам“ познатијим по својој тетраграмској форми, ЈХВХ.
Ово „стандардно читање“ божанског имена откривеног Мојсеју открива божанску асолутност. Она је нарочито истакнута у формулацијама пророка Исаије који користи скраћену верзију тог имена (ја сам). Не треба заборавити ни другу могућност у читању јеврејског идиома: ја сам онај који ту (=који је присутан). Овакво читање, које је граматички могуће, не само да потврђује Божију апсолутност, већ истиче и његово сезање ка човеку који се налази у стању неизвесности и устрашености. Тако сагледано ово откривење уставари представља обећање божанског вођства, пружање руке за коју се Мојсеј вером ухватио. На неки начин, Мојсеј је вером и чврстим држањем за Невиљивог, чију руку је прихватио на Синају, почео да оприсутњује Бога у историји старозаветног Израила.
То оприсутњење свој врхунац досеже у оваплоћењу којим је Невидљиви, који је у Мојсејевом животу био попут „Видљивог“, заиста постао видљив у Христу који управо на себе и на драматичан начин примењује ово божанско име тврдећи пре него је Авраам, ја сам, Ја сам светлост свету, ја сам хлеб живота, ја сам врата (вечног живота), ја сам пут и истина и живот, ја сам васкрсење и живот… (Jн 6:35.41.48; 8:12.58; 10:7; 10:11.14; 11:25; 14:6; 15:1.5).
Ови искази могу, нарочито у уху рационалистички неповерљивог човека, звучати бласфемично, али њихова истинитост је потврђена на најснажнији могући начин – Васкрсењем Христовим. Управо захваљујући том догађају који је Невидљивог учинио вечно Видљивим, са страница последњег библијског списа одекују речи: не бој се, ја сам Први и Посљедњи. И Живи; и бијах мртав и ево жив сам у вијекове вијекова, и имам кључеве од смрти и од гроба. (Отк 1:17-18 уп 1:8; 21:6 22:13.16).
У данашњем свету, као и у свој људској историји, постоје многобројни објективни, али и ирационални разлози за страх. Мојсејев пример нас позива да се чврсто ухватимо и истрајно држимо Бога, али не више као Невидљивога, већ сада као Виђенога и свагда Видиљивог Сина Божијег.
[1] У новијој историји тумачења библијског текста појавила су се схватања да постоји „природно објашњење“ несагориве купине. Сагласни са таквим схватањима или не, треба да имамо на уму да само „природно објашњење“ неких чудесних феномена описаних у старозаветним текстовима не воде нужно закључку да нема „чуда.“ Напротив, такве могућности у разумевању Старог завета подсећају нас да Бог, као Творац и Сведржитељ природе, не мора да крши природне законе да би се посредством природе објавио човеку. У даљем тексту усредсредићемо се на поруку теофаније коју је Мојсеј доживео.
Јован Благојевић
