Какав је стварни, а не само номинални утицај поста на наш живот? Садшњи живот се потпуно разликује од живота којим су живели људи када су стваране ове службе, химне, канони и прописи. Живело се тада у релативно малим, углавно сеоским, заједницама у једном органски православном свету. Ритам човековог живота уобличила је Црква. Међутим, сада живимо у веома урбанизованом, технолошком друштву које је, по религијском убеђењу плуралистичко, а у свом погледу на свет секуларистичко, у ком ми православни представљамо незнатну мањину. Велики пост више није онако „уочљив“ као некада рецимо у Русији или Грчкој. Стога је наше питање реално, како ми увођењем једне или две „символике“ – промене у наш свакодневни живот – удржавати Велики пост?
Очигледно је, на пример, да за већину верника не долази у обзир присуствовање свакодневним посним богослужењима. Они и даље Цркву посећују недељом, а као што већ знамо, недељом за време Великог поста Литургија, бер по спољашњем облику, не одражава Велики пост. На тај начин једва да се осети посни тип богослужења, главно средство којим нам се саопштава дух Великог поста. А пошто се Велики пост ни у ком погледу не огледа у култури којој ми припадамо никакво чудо да, данас углавном преовладава негативно поимање поста – као времена у коме су нам забрањене разне ствари као што су месо и масноће, игра и разонода. Популарно питање – „чега ћеш се одрећи за време поста?“ је резиме општег негативног приступа. У „позитивном“ смислу, Велики пост се посматра као време у којем морамо извршити своју годишњу „обавезу“ да с еисповедимо и причестимо („… и најкасније до цветне недеље…“ како сма прочитао у билтену једне парохије). Пошто је ова обевеза извршена, остатак поста губи свако позитивно значење.
Очигледно је стога да се образовала велика неподударност између духа и „теорије“ Великог поста… и …његовог општег и популарног разумевања које поред лаика веома често деле и подражавају и сами свештеници. Увек је лаксше свести духовно на нешто формално, него тражити духовно иза формалног. Без претеривања можемо да кажемо да је Велики пост, иако га „одражавамо“ много изгубио од свог утицаја на наш живот и престао је да буде бања покајања и обнове – оно што би требао да буде сагласно литургичком и духовном учењу Цркве. У таквој ситуацији , можемо ли га ми поново оживети, учинити да поново буде духовна снага у свакодневној реалности нашег живота? Одговор на ово питање првенствено зависи, рекао бих скоро искључиво, од тога да ли ми пост узимамо озбиљно или не. Ма колико услови у којима данас живимо нови и различити, препреке саздане нашим модерним временом, стварне и тешке, ниједна од њих не представља апсолутну препреку да, ниједна од њих не чини да пост буде „немогућ.“ Стварни корени што Велики пост прогресивно губи утицај на наш живот, далеко су дубљи. Они се своде на свесно или несвесно свођење религије на површни номинализам и символизам који представљају пут за заобилажење и бежање од озбиљности религијских захтева у нашем животу, захтева за обавезу и напор. Морамо додати да је ово свођење специфично за Православље. Западни хришћани – католици и протестанти – суочени са нечим што сматрају да „немогуће“, пре ће мењати саму религију, прилагодити је новим условима и тако је учинити „примамљивом“. На пример, недавно смо видели како је Римска црква свела пост на занемарљиви минимум, па онда га практично сасвим одстранила. Са оправданим згражањем ми такво „прилагођавање“ осуђујемо као издајухришћанске традиције и минимизирање хришћанске вере. И, заиста, истина и слава Православља је у томе да се оно не „прилагођава“ и не прави компромис са нижим захтевима да би хришћаство учинило „лаким.“ То је слава Православља, али не и слава нас православаца. Не данас, чак не би јуче, него давно пре, ми смо нашли начина да апсолутне захтеве Цркве измиримо са нашим људским слабостима, и то без стида. Пронашли смо и разлоге да у властизим очима изгледамо праведни и да имамо мирну савест.
Метод се састоји у символичком испуњавању ових захтева, те символички номинализам прожима данас наш целокупни религијски живот. Тако, на пример, не би нам чак ни на памет пало да вршимо ревизију нашег богослужења и његових монашких прописа – сачувај Боже! Просто ми ћемо службу која траје један сат назвати „свеноћно бденије“ и гордо објаснити да се ради о служби коју су служили монаси у лаври св. Саве у 9.в. Што с етиче Великог поста, уместо да постављамо фундаментална питања „шта је пост“ или „шта је Велики пост“ ми се задовољавамо великопосним символизмом. У црквеним часописима и новинама појављују се рецепти за „деликатесна посна јела“ и парохија може да прикупи додатна средства на основу добро рекламираног „укосно припремљеног посног ручка.“ У нашим црквама објашњава се толико много символичких, интересантних, живописних и занимљивих обичаја и традиција, које нас повезују нетолико са Богом, него са прошлошћу и обичајима наших предака, тако да је постало тешко уздићи се изнад овог религијског фолклора и сагледати крајњу озбиљност религије. Наглашавам да у самим обичајима нема ничег рђавог. Када су се појавили били су средство и израз одређеног друштва да се религија схвати озбиљно. То нису били символи; то је био сам живот. Али, како се живот мењао и све мање и мање био формиран од стране религије у својој свеобухватности, десило се да су неки обичаји преживели као симболи о начину живота, који више није постојао. А оно што је преживело било је, с једне стране, најживописније, а с друге стране, најмање тешко. Духовна опасност при томе била је да се, мало по мало, сама религија почела радије разумевати као систем символа и обичаја, уместо да се символи и обичаји схвате као изазов за обнову и напор. Више труда и напора уложи у припрему посних јела него ли у пост и учествовање у духовнох реалности Васкрса. Ово значи да ће Црква остати одвојена од живота и да неће имати никакву моћ над животом док обичаји и традиција не буду повезани са потпуним религијским погледом на свет, из кога су потекли, а символи не буду схваћени озбиљно. Уместо символизирања нашег „богатог наслеђа“ морамо почети са његовим укључивањем у наш реални живот.
Велики пост, Александар Шмеман
