Миљковић је, наводе књижевни критичари, био опседнут драмом постојања и њеним филозофским аспектом.
Почео је да пише као средњошколац и већ 1957. објавио је прву збирку песама „Узалуд је будим“.
Надахнуто је преводио модерне руске и француске песнике.
Његова најпознатија дјела су збирке пјесама: „Порекло наде“, „Ватра и ништа“, „Крв која светли“, „Песме“, „Смрћу против смрти“…
Рођени Нишлија био је један од најпознатијих српских и југословенских пјесника друге половине 20. вијека, и уз то есејиста и преводилац.
Миљковић припада другој послијератној генерацији српских пјесника, који су кренули путем модерне поезије, ослобођени потребе да се боре против догми и идеолошких стега.
Ушао је у пјесничку орбиту објављивањем петнаест пјесама у часопису „Дело“ 1955. године, који је предводио струју авангардних српских пјесника у ондашњем књижевном животу.
Прва пјесничка књига „Узалуд је будим“ дочекана је афирмативним критикама и била је књижевно освјежење.
Миљковић је био неосимболиста. Према сопственом признању, покушавао је да измири симболистичку и надреалистичку поетику.
Године 1959, са Блажом Шћепановићем објављује књигу родољубиве поезије „Смрћу против смрти“. Двије збирке пјесама објављује 1960. године: „Порекло наде“ и „Ватра и ништа“.
Те године настањује се у Загребу и ради као уредник на радију.
Стицај многих околности, личних и политичких разочарења, учинио је да Бранко Миљковић доживи дубоко разочарење. Пише „Песму за мој 27. рођендан“ /Време је да цвет проговори, а уста занеме/Ко лоше живи зар може јасно запевати!/.
А онда дописом листу „Дуги“, датираним 27. јануара 1961, одриче се своје поезије и жали што не може вратити Октобарску награду Београда, чији је био најмлађи добитник за књигу „Ватра и ништа“.
У ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године нађен је објешен у шуми на загребачкој периферији.
Срна
