Лутао по беспућима.
Вечна тама, вечна зима.
Ишао без компаса,
Без наде и без спаса.
Корачао сам без циља.
Стазама тмурним и широким.
Под ногама мојим миља и миља,
С осећањима мрачним и дубоким.
Тако ме чврсто држе за руку.
Стежу канџама челичним.
Још ми путем увећавају муку,
Стапајући се са осећањима сличним.
Хоће ли силе светлости да чују?
Молитве моје услише?
Да силе таме десеткују,
Удаље од мене што је могуће више.
Нека ме анђели већ једном зграбе,
Са оне стазе тмурне и широке.
Исцеле моје мисли труле и слабе.
Посаде међ шуме, птице и потоке.
Очисте ме и окрепе.
У ново срце и тело ме обуку.
Одведу у пределе блиставе и лепе.
Отресу с мене ону одвратну муку.
Јер заиста ретки налазе,
Узак пут што у живот води.
Очарају их ширине смртне стазе,
И сладак укус који у ствари души шкоди
