Примењујући хијастичко читање Пс 23 увидели смо да знамените речи којима псалмиста представља Господа као свог Пастира, паралелу имају у последњој сцени псалма у којој нам се открива да је Господ не само Пастир,већ и Космички Домаћин који нас уводи у свој дом. Писац овог величанственог псалма није био уверен да ће пастирска брига Господа задовољити све његове потребе, већ и да ће то задовољење потреба трајати кроз све дане његовог живота. У трећој хијастичкој паралели видели смо да божански Он-Пастир који своје стадо води на свежу, зелену, испашу у паралелној стих-линији постаје Ти-Домаћин који својом милошћу и животодавном и опраштајућом добротом, у свом Дому (Храму) насићује човека подтичући га на покајање и узрокујући у његовом животу радост, слављење и захвалност.
У четвртој стих линији псалмопојац Давид наставља да описује божанског Пастира речима на тихој води напаја ме (23:2б). разумевање овог исказа нас враћа на искуство самога Давида који је, пре него је узео у руке царско жезло, у њима носио пастирски штап чувајући очева стада по брдско-планинским областима Јудеје, на самој граници са јудејском пустињом. То је била негостољубива област у којој претњу по стадо (а неретко и живот пастира) нису представљале само дивље звери, већ и хронични недостатак воде.
Утемељен у овом драгоценом животном искуству, Давид пролази у мислим пролази прошле дане својега живота, који нису били лишени различитих опасности, препознајући у њима бригу великог Пастира који му је увек омогућавао да задовољи основне потребе.
Не треба, међутим, заборавити ни интертекстуалне везе које псалмиста на темељу асоцијација успоставља са једним ширим, колективним искуством народа које је имало пресудан формативни карактер у читавој јеврејској историји. У питању је, свакако, излазак. Веза је успостављена употребом израза на тихој води који у јеврејским језику заправо има идопмаски смисао у значењу на водама покоја (одмора) и представља непосредно алузију на пустињско путовање израилског народа када „пођоше од горе Господње, и иђаху три дана, и ковчег савеза Господњег иђаше пред њима три дана тражећи место где би починули“ (Бр 10:33). Псалмиста, дакле, колективно искуство народа препознаје у свом личном животном искуству.
У паралелном стиху са краја Псалма (23:5д), међутим, више се не гори о задовољавању основних потреба. У тренутку када се божански Он-Пастир препознаје као Ти-Домаћин, препознаје се и богатсво његових благослова и тиха вода из првог дела псалма постаје чаша препуна божанских благослова.
Разумевање дубине овог исказа враћа нас на уочавање вишезначности израза чаша. Наиме, осим уобичајене употребе, библијски писци употребљавали су израз чаша и у снажним, метафоричним, сликама. Још у древним прорчким списима Старог завета (Јез 23:31-32) сусрећемо се са идиомом чаша блуда, на бази којег се формира метафизичка слика која свој врхунац добија у знаменитим сценама Апокалипсе (Oтк 17:4). Са друге стране у последњем библијском спису се неретко спомињу чаше гнева и зала које се изливају на непокајане грешнике (Отк 14:10; 15:7; 16:1-2; 17:1; 18:6; 21:9). Ова метафора такође има свој старозаветни корен (Ис 51:17; Јер 25:15), а у Еванђељима је представљена као чаша коју сам Господ испија уместо човека (Мт 10:38-39; 26:39; Јн 18:11).
Насупрот поменутих чаша, у Псалмима се спомиње чаша спасења благослова Господњих која човека покреће призивање и слављење имена Господњег (Пс 116:13). У Новом завету та препуна чаша спасења препознаје се као чаша крви Господње која се излива за спасење света (Лк 20:21; 1Кор 10:16). То је увек препуна чаша која нас чека и призива.
Јован Благојевић
