Уопште, био је то тако горак живот да је крв хришћана вапила ка небу на зле монахе који су се хранили хришћанским сузама. Преподобни Максим Грк
И сада је све више и више кипело у срцу човековом у болестима, у тешком преживљавању. Постојало је подсвесно стање: више се овако не може живети. Људи су осећали да предстоји катастрофа. Неки део, велики део, главом је јурнуо у ово море живота, газећи све свето. Сада ћу вам прочитати неколико редова који ће вас вероватно веома изненадити: «Живот је био деморалисан. Владао је дух богаћења, дух раскошног живота, дух пљачке. И овај дух је продро у саме дубине нашег живота, чак и тамо где, чини се, ова болест није смела да продре. Деморализација се нарочито снажно испољила у монашком животу, у тој жестокој експлоатацији ради користољубља којој су били подвргнути сељаци који су насељавали манастирско земљиште. Напоран рад, крајње сиромаштво, незадовољство, грабеж, телесно кажњавање», – ово је написао један од највећих људи који су били код нас, преподобни Максим Грк. Њега су два пута осуђивали наши архијереји, а данас ми поштујемо његово име као једно од најзначајнијих, или тачније, дужни смо да га поштујемо као једно од најзначајнијих имена у нашој историји. – «Злоба са гвозденим оковима, неправедне изнуде свих врста –ово је уобичајен положај манастирског сељака, који постаје још гори када се он задужи. Ако он не може да плати камату, не показују му никакву милост, већ му намећу камату на камату (односно проценат на проценат). У случају безнадежности дужника да ће платити одузима му се све – последња крава, коњ, подвргава се мучењу, али само изван манастира. Уопште, био је то тако горак живот да је крв хришћана вапила ка небу на зле монахе који су се хранили хришћанским сузама» (Максим Грк, том два његових дела). Већ сам вам рекао да су овог страдалника два пута судили и затварали. Он је молио да га пусте у домовину. Он је из Грчке послат ка нама. Ми смо молили да нам пошаљу тако доброг, умног, образованог монаха који би могао да нас научи добром. И ето, зато су нам послали овог невероватног човека, али ми смо се обрачунали с њим на начин на који се можда не поступа чак ни са тешким криминалцима.
И ево тако оштрог контраста: тамо сељак без коња, без краве се мучи, не зна како да прехрани породицу, а у манастирима (ја вам говорим о манастирима зато да би вам било јасније: ако се у манастирима овако радило, онда шта се догађало около?) манастирске власти живеле су у раскоши. Какви су пиреви тамо одржавани, какве су залихе најфиније хране имали манастири у својим подрумима!
И све је то почело у 4. веку. Рекло би се да се ништа страшно није догодило. Константин велики је желео да укаже велику милост цркви. И у шта се претворила ова милост? У то да је црква изгубила своје лице. Горе – цар, доле – достојанственици цркве, даље – обично свештенство, утучено до крајњих граница, ограничено свакојаким статутима, правилима, плашећи се својих претпостављених, често пијани и често непримерено живећи. Можда ће се неко изненадити да су они нешто још сачували – образ људски, образ Божији.
Драги моји, оно најважније, најважније – откривање темеља наше вере у самом животу – код нас нема. Ми Јеванђеље носимо у рукама, али не у срцу. Ми живимо одбацивши Христа. Ево у чему је наша туга. Ми смо Јеванђеље оставили по страни. Читамо га, прочитамо – и то је све. Баћушка (духовник, свештеник) држи проповеди – које проповеди? Да, такве проповеди које се већ сто година говоре, говори се једно те исто: ево празник је тај и тај… Све што се говорило било је спољашње. А оно животно, унутрашње, што би преобразило наш живот – то се у нашим условима не може говорити. Али ми нисмо позвани ка томе да просто долазимо у цркву, слушамо и одлазимо, ми смо позвани на заједничарење, општој обнови нашег унутрашњег, духовног живота.
Архимандрит Сергий (Савельев): Слово в храме Покрова Пресвятой Богородицы в Медведкове (23 июля 1969г.)
