Одређујући витални принцип културе коју је образовало православље у друштвима која су га прихватила, усудили бисмо да га назовемо преображавајућим, евхаристијским принципом који за своје духовне „константе“ има Оваплоћење, Преображење, Распеће, Васкрсење, Педесетницу.
Божанска Евхаристија артикулише живот. У свим областима где се шири православна хришћанска вера, од саборних храмова до удаљених манастира и најмањих цркава, милиони верника окупљају се око тајне трпезе Божанске Евхаристије, прочишћавајући своје идеје, мисли, расположења, намере; црпећи нову снагу за љубав, наду, мир, веру, радост, истину, часност, племенитост; покушавајући да им сјај пренесу у свакодневну стварност.
Обредни ритам Цркве координира цео живот и као једно велико срце креће се непрекидно и прочишћава крв заједнице, обнавља је плућима јеванђелских истина, шаље је до најдаљих судова вешеобразног организма заједнице. Јеванђеље прожима људску личност не само као учење, као проповед, већ као постојећи догађај. Оно буди, преображава, освећује у Светом Духу. Остали изрази живота последице су и дејства личности преображене у Христу.
У Православној Цркви није прихваћено било какво иделаистичко раздвајање простора духовних, религиозних идеја и материјалне области која се налази изван Божијих дејстава. Оваплоћење Логоса доживљено је у свим димензијама и последицама. Православна теологија, одбацујући сваку тенденцију иделистичког реза између материјалног и духовног, инсистира на јединству људске природе, на томе да Божанске енергије преиначују цело постојање, духовно и материјално. Оваплоћење и Васкрсење владају у православној свести не као сукцесивни стадијуми, већ као јединствени догађај који пројављује славу Божију. Не поричићи измирење између човека и Бога које се одиграло крсном жртвом, православна мисао и даље проповеда како тајна љубави Божије кулминира у коначном преображењу трагичног, у категоричној победи над смрћу, у пружању једног коренито новог живота. Нагласак на Васкрсењу представља одлучујући елемент хришћанске етике на Истоку, превазилази сваку мисао и дејство, велича веру у чудо, уверење о коначном превазилажењу сваког безизлаза у животу. Испуњава душу оптимизмом у сагледавању будућности човека. Улива немерљиву наду и снагу за преображење у светлу Васкрсења.
Након изливања Светога Духа, човек се позива на стално преображење под дејством Духа који привлачи у овај процес творевину, уколико је човек њен логос. Избор и позив човеков је „да корача унапред“.(4) Никада верник не може да нађе мира на месту где се налази. Непрекидна човекова критика сопствене личности и достигнућа, односно културе, у основи је хришћанског позива. Покајањем се одређује динамично кретање према непрекидном обнављању. То је оно што јасно разликује хришћанску културу од оних који вреднују постојећи поредак света и друштва, једноставно поштујући законе које мисле да су открили.
Снагом јеванђеља култура постаје процес преображења целога света активирањем свих људских потенцијала. Визија овог континуираног ширења постиже се очекивањем есхатона. Свет учествује у динамичком развоју. Циљ је победа љубави слободних личности; склад и мир живота по угледу на Свету Тројицу. Ова есхатолошка визија изнутра неупоредиво оснажује човекову енергију. Онострано не хипнотише већ постаје снага садашњости.
Оваплоћење, Преображење, Распеће, Васкрсење, Педесетница, очекивање есхатона – то нису само догматске тезе већ осовински принципи мисли и делања који одређују морал, образују свест и подсвест верника, а они са своје стране постају фактори културе.
Не желимо да оставимо утисак да се на православном простору ствари крећу идеално. Постоје у историји многи промашаји и одступања. Оно, међутим, што има значаја јесте да су живи прави прототипи као темељни принципи. И на основу њих могу се потражити и постићи нова решења за нова стања. Грешке су се дешавале и дешавају се сваки пут када се игноришу или занемарују ове јеванђелске основе или када се не вреднују пружене снаге Духа. Ради се о грешкама и одступањима, а не о поништавању аксиома вере. Ове духовне „константе“ Јаванђеља чувају апсолутну функционалност у свим временима и друштвима, од најпростијих до најразвијенијих – од аграрних у прошлости до електронских у будућности.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
grigorijepalama.wordpress.com
