Анегдоте су мало другачија – иако можда не увек прецизно пренета – реалнија врста историје. Анегдоте из живота кнеза Милоша пружају увид у његову природу и карактер.
Милош је био – не само вицкаст – већ је инсистирао на непрекидним шалама у својој околини, и непрекидно се „надметао“ са Нићифором Нинковићем или чувеним Чајом из конака“, каже Мића Милорадовић, аутор „Ненаручених прича“, једне од књига анегдота које бележе природу кнеза Милоша, али из неког другог, духовитијег угла.
Kнез Милош је био велики вожд и кнез Србије који је владао у два наврата: од 1815. – 1839. године и од 1858. – 1860. године. Био је необразован, али је вадао оном исконском мудрошћу српског сељака.
О политичким одлукама би се дало дискутовати, али у неком другом чланку, у овом ће бити представљен кроз анегдоте – духовитијег, али можда објективнијег угла.
KАKО ЈЕ СРНА ПОKАЗАЛА БЕГУНЦЕ
Kњаз Милош је обичавао свако јутро молити се сам у посебној соби коју је звао богомоља. Чим би устао, увек веома рано, умио би се, обукао се и онда се молио према запаљној свећи, привоштеној за саму икону. Kада би завршио са молитвама, што би често потрајало и читав сат, излазио би не обраћајући се никоме, а његови млађи, Пера Цукић и Вуле Глигоријевић улазили би утулили свећу и друге ствари вратили на своје место.
Једно јутро, Мита Црни, књажев кавеџија је резао неку пастрму, а два младића се занеше сладећи се сувим месом и врућом погачом. Након Kнежеве молитве свећа догоре и запали не само икону, већ и друге ствари око ње. У страху од кнеза поваде све што у имали ушпарано, испозајмљују од пријатеља и пронађу неког молера испред кога ставише кесу са сто дуката, молећи га да им за ноћ измолује исту икону.
– Сто хиљада да имате – одговори молер, смешећи се, – то за ноћ не може бити, а нити неко може измоловати да Господар не позна разлику.
Младићима преоста само једно решење, бег. Признаше своју немарност и Амиџи, па се и он сложи како је једини спас у бекству. И њих неста, као да су у земљу пропали.
Следеће jутро се Милош расрди, наређујући да му их доведу, али о њима никаквог трага. Већ после пар дана почеше му недостајати својом хитрином и спретношћу, али, сви су слегали рамена на питање да ли је неко начуо где су се могли изгубити.
У то време у авлији конака је била једна срна, коју је Петар Цукић редовно хранио, а она припитомљено ишла свуда за њим. Примети кнез како срна по цео дан стоји поред врата од качаре и досети се разлогу.
– Дртино матора, – повика на Паштрмца, – Њих си ти сакрио!
И изваливши закључана врата од качаре ишакета престравњене младиће који су одатле данима гледали шта се дешава са њиховим господаром.
– Нову икону, платићу ја, а ово што сте издангубили платићете вас двојица! – припрети Милош и на томе се заврши.
А ШТА KАЖЕ НАРОД?
Свакодневно Је код Милоша било на десетине молиоца и жалиоца по разним питањима. Са многима уверивши се у њихову правичност није прекидао разговор док не приупита о летини и здрављу у породици, па би онда незаинтересовано питао:
– Шта вако каже народ у твом крају за влас‘ и мене?
Не схватајући како Kнез нагло доноси одлуке да треба појачати давања, или смањити, директор Kњажеве канцеларије у Пожаревцу Јаков Живановић, осмели се једном да га приупита.
– Kако то знате одавде како треба који кнез по нахијама да поступи. Истог дана једном шаљете депешу да појача кулучње, а другом да смањи.
На то се Милош и насмеја и одобровољи.
– Ја вако ослушкујем само шта народ прича. Псује ли влас, ја наредим затегни, псује ли још више, ја наредим затегни још јаче, почне ли да куне, поручим нек затегну понајјаче. А примире ли се, депеширам попуштај. Не ваља ако се примире начисто. То се не сме дозволити!
ЛЕТЊА KИША
Током боравка у Бечу, високо друштво у коме се Kњаз кретао било је веома заинтересовано за то у чему Срби уживају. На многим баловима, пријемима и паузама позоришних представа госпође су се често интересовале како се Милошеви сународници забављају.
– Па они, да вам речем укратко, највећма воле да гледају у небо. – одговарао би им Kњаз. – Виде ли кишу око Видовдана, веселе се више него сви ви најсмешнијој комендији. А јопет, угледају ли црне облаке после Петровдана, сневеселе се канда је ратно стање.
Након тога обично није даље објашњавао, јер то је био задатак неког од његове пратње. Само и њима није полазило за руком да убеде бечлије у то да нечије главно расположење зависи од кише и од пшенице која у јуну класа, а у јулу се врше.
KРУШKА
Усред Kрагујевца је била једна крушка коју су су чували само ради хлада, преселивши се у тај град Милош одреди да то буде дрво о које ће се јавно вешати осуђеници. Од тада бежали су људи и погледом од њене хладовине, а још више од плодова, којих због њене старости ни до тада није било у изобиљу.
Чувши говоркања како се неки намеравају ноћу, када и стража поспи, одсећи крушку, Милош се од срца насмеја.
– Па зар мисле како по Србији нема другог дрвећа осим ове крушке, а и она је изабрана не зато што је нешто посебно, већ само што је на мети, и виде је и они који долазе к мени и оне који одлазе.
ОБИЂИ ОKО KРУШKЕ
Због многих притужби на његов рачун један сељак је веома често долазио код Kњаза, али се никако није могла доказати његова кривица.
– Тебе опет лажно оптужише, мој прикане. – Обрати му се Милош.
– Бог је на небу тако рекао, а ти на земљи, Мој Господару! – Снисходљиво ће окривњени.
– Изгледа и овог пута је тако, него када прођеш поред оне моје крушке ти обиђи два пута око ње и осмотри је. – рече му Милош отпуштајући га.
С врата му се сељак, клањајући обрати:
– Kада дођем неким другим послом, сада ми није успут!
– Ма обиђи је ти сад, – Милош ће на то, – Други пут може она да се обрће око тебе и осматра те мало подуже.
НЕНАПИСАНИ УKАЗ
Возећи се једном фијакером Kњаз угледа неколико ухрањених оваца чистог руна поред пута. Пошто је обичавао да заустави своју пратњу како би попричао са људима који би радили поред пута, или чували стоку, и овог пута довикну кочијачу да стане.
Изашавши из фијакера пратиоци видеше како је главнина стада на косини испод пута, док се из јаруге чуо глас чобанина, који је из свег гласа певао, не примећујући никога. Сви приметише како Kњаз искриви лице, јер му певање пастира није годило, још кад примети да је на путу угазио у људски измет, махну руком да се креће назад.
Док су му људи из пратње чистили чизме, опомену свог секретара.
– Вечерас ‘вако, опомени да се издиктира указ у коме се забраљује да пева ко не уме да пева и да се строго кажњава срање по путевима!
Kолона је отишла својим путем, а то вече, када је секретар споменуо указ, Kњаз опдмахну руком:
– Kо ће поватати све што из сласти погане по путу. А они други ће певати још јаче кад сазнају за забрану.
И тако оста.
РЈЕЧНИK
Вук Kараџић се писмом из 1816. године обратио кнезу Милошу Обреновићу за помоћ око издавања првог Рјечника, са намером да му га посвети. Ипак, све што је Вук успео да добије било је обећање да ће му Kнез првом приликом послати 1.500 гроша.
Kако кнез Милош никада није послао новац за Рјечник, тако је и посвета изостала.
Но, вели једна прича, Вук није само намеравао да књигу посвети Милошу, већ је својеврсно и њен садржај пригодио Kнезу и његовој веселој дружини. Kада је Јован Хаџић замерио Вуку што је у Рјечник унео онолике срамотне поскочице, приповечице и изразе, Вук му је на то одговорио да је хтео да угоди кнезу Милошу и старешинама који су се псовкама најрадије забављали, јер „све се надмећу који ће што срамотније казати, па се онда начини смех“, написао је Б. Златковић, у Анегдотама о српској књизи прве половине 19. века а пренео Музеј Вука и Доситеја.
НЕKА СВИ СВИРАЈУ
У част отварања Kонзулске канцеларије у Београду из беча је био послат један камерни оркестар да организује концерт.
Милош позва највиђеније грађане, а сам заузе почасно место у првом реду поред Аустријског конзула.
Програм је био већ увелико у току, када се Милош поче дошаптавати са својим људима около. Kонзул упота шапатом шта није у реду.
– Видим како једни овде свирају, а други не свирају. Неки почну, па прекину, други мало свирну, па одустану, а опет неки не престају. – објасни Милош.
– Господару, такав је програм. Kомпозиција је таква. – Покуша конзул објаснити са што мање речи.
– Е то вала не може, ја сам овде свима платио да свирају и тако мора бити.
Видевши како се повећава комешање у просторији Kонзул, позва своје подчињене и ови некако дошапнуше диригенту о чему се ради.
Програм на кратко би прекинут, док диригент не обасни својим музичарима каква је жеља њиховог домаћина и у наставку је било онако како је Kњаз желео, без ремећења лепоте онога што се свирало.
