У апостолском и светоотачкоом Предању и у његовом православном историјском континуитету, Црква се остварује и пројављује у Педесетници, а догађај Педесетнице савршава се и доживљава на сваком евхаристијском скупу.
Целокупан живот верника, сваки аспект његовог живљења, јесте припрема за учешће (причешће) или сама чињеница учествовања у благодатним даровима Светога Духа, односно, у обнови живота. То поновно саздавање има своје динамичко полазиште у чину ступања у Цркву, у чину којим постајемо чланови црквеног тела – у Крштењу и Помазању.
Постајемо чланови Цркве, не прихватањем извесних теоријских начела и вредности или моралних кодекса, већ, пре свега, једним телесним чином: троструким погружавањем и израњањем у воду Крштења – делатним, чувственим саображавањем са смрћу и васкрсењем Христовим. Онај који приступа Цркви „бива погребен” као „стари човек” и троструким израњањем „васкрсава” у живот Тројичног Праобраза. Тај „погреб” је добровољан, по узору на Христа, односно, он је узрок непропадљивости тварнога, а не његовог распадања и нестајања: збива се у води, која је символ и материца живота, основно начело живе природе.
Из воде је искрсао први живот – прво, за разум несхватљиво, разликовање живе природе од неживе материје. Из воде Крштења такође израња нови живот: долази до коренитог разликовања личне ипостаси од непрекидног индивидуалног преживљавања унутар граница смрти. Епископ или свештеник евхаристијског Тела призива животворно
садејство Светога Духа да видљиви образ погреба и васкрсења претвори у чињеницу постојања: „Разреши његову старину и обнови га за живот вечни, и испуни га силом Твога Светога Духа, на јединство Христа Твојега, да не буде више дете тела, него дете царства Твојега”.
У видљивим датостима физичког живота, Свети Дух Божији остварује претварање начина постојања, односно, калемљење пропадљивог на непропадљивост. Насупрот физичком рођењу, које у живот доноси биолошку монаду потчињену условљеностима прогресивне пропадљивости и смрти, Крштење препорађа биће (I Пет. 1, 3) у личну особеност са властитим именом, која бивствује као ипостас живота захваљујући заједници и односу са Очевом љубављу. Човек престаје да буде само индивидуална врста, само карика биолошког наслеђа или јединка неке целине. Уврштава се у заједницу светих, у тројично остваривање живота. Свако од нас добија име неког светитеља и у његовој личности динамички остварује откровење Божије љубави.
У првобитној Цркви, Апостоли су „полагали руке на њих (новокрштене) и они примаху Духа Светога” (Дел. ап. 8, 17). То лично преношење благодатних дарова Светога Духа, који су кроз Крштење даровани препорођеном вернику, настављено је у Цркви кроз Миропомазање.
Онај који приступа Цркви, преко Миропомазања учествује не само у животворним могућностима нове, препорођене твари Тела Христовог, него бива запечаћен и печатом личног (личносног) усиновљења, печатом личног и јединственог односа са Светом Тројицом, а све то кроз лично присуство Светога Духа у тајанственим дубинама верниковог бића, у самој сржи његове ипостаси.
Помазање више не бива полагањем руку, већ Миром, на начин којим су помазивани цареви Израиља у Старом Завету. Помазивање Царева није доводило до измене у природи личности, него до измене у односу помазане личности према целини тела народа: у особености царске личности народ је видео средиште или стожер живота као заједнице и јединства, а, истовремено, и праобраз очекиванога Месије – који је превасходни „Христос (Помазаник) Господњи”, Онај Који ослобађа и васпоставља живот у пуноћи обећања Божијих. Аналогно томе, у личној особености свакога помазанога верника Црква види нову могућност да се оствари и пројави истински живот благодатних дарова Светога Духа, а истовремено и икона Христова, која ослобађа и васпоставља живот у пуноћи начина божанског постојања.
Евхаристија, Крштење и Помазање јесу начини којима се остварује и пројављује трајни догађај Педесетнице и силазак Светога Духа као чинилац Цркве. Постало је уобичајено да те начине називамо светим Тајнама (што не значи да тај назив ограничавамо само на ова три начина коЈе смо поменули). Оне се допуњавају Исповешћу, Свештенством, Браком и Јелеосвећењем. То је седам конкретних могућности присаједињавања или динамичког поновног учлањивања нашег индивидуалног живљења у живот тела Цркве. Истовремено, то су чињенице кроз које се остварује и пројављује Црква, благодатно саздавање нове твари која се оживљава Светим Духом.
Ако за те чинове користимо реч тајна, то није зато да бисмо им придали тајанствени (окултни) карактер, него да бисмо изразили истину да се присаједињавање и динамички приступ животу Цркве не исцрпљује у феноменологији видљивих символа. Конвенционални језик нашег свакодневног споразумевања и наше научне релативности није довољан да испуни своје назначење. Да би човек познао могућности живота који се остварује у Цркви, претпоставља се његово опште и емпиријско учешће у том животу.
Под утицајем западњачког – институционалног и бирократског – схватања Цркве, данас многи, помињући свете Тајне, имају на уму формалистичка (церемонијална) свештенодејства којима клир предаје верницима некакав „натприродни” (у ствари магични) дар или оправдање или достојност или апстрактни „благослов”.
После свега што смо до сада поменули, изгледа да је сувишно да наглашавамо да је такво схватање без икакве везе са животом и динамичким препородом живота, као и са непропадљивошћу и бесмртношћу које Свети Дух Божији дарује устројавајући Цркву.
ИЗВОР: Христо Јанарас, „Азбучник вере“, Беседа, Нови Сад, 2000.
Објављено: 17.05.2022.
