Истина Цркве о свету није теоретски став, апстрактно умовање или „догматско” тумачење стварности. То је знање које се задобија динамички, то је достигнуће односа са светом.
Човек не може доспети до истине о свету уколико датости физичке стварности схвата као неутралне објекте, корисне за задовољавање његових потреба и жеља. Ако се ограничимо на опсервацијско и утилитарно тумачење света, можда ћемо до чудесног степена развити наше „позитивне” науке и њихове технолошке примене, али свет ће за нас и даље остати бесловесна датост, односно само феномен који виси изнад ништавила или непостојања.
„Објективистичко” тумачење света превазилази, пре свега, сваки истински уметник. Сликар, например, тражи да на своја платна пренесе јединственост коју, у његовим очима, има један предмет, извесна личност или неки пејзаж. Кроз естетске импресије, он гради и репродукује свој неслични и непоновљиви однос према стварима. Не интересује се за фотографско пресликавање стварности: када би то чинио, он би био „позитивни научник”, а не сликар. Он је сликар, јер успева да и у најбезначајнијим предметима за свакодневну употребу открива „сјај” јединствености Логоса који се лично обраћа њему самом. А прихватање тога логоса представља други лични логос – неслични и непоновљиви ликовни израз сликара. На корак даље од тога започиње оно схватање и изучавање света које Црква назива аскезом.
Аскеза је напор да се одрекнем егоцентричне тежње да све и сва око себе посматрам као неутралне предмете, потчињене мојим потребама и жељама. Разним лишавањима и потчињавањем себе општим правилима аскезе, савладавам, заправо, своје егоцентричне захтеве: стожер свога живота преносим са свога , ја ” на свој однос према свету који ме окружује. Јер, однос започиње тек онда када се делатно одрекнем тежње да све потчињавам себи.
Тада почињем да поштујем све што ме окружује – да откривам да све то нису само безлични предмети (субјекти употребе) него ствари, односно резултати остваривања, остварена дела једне стваралачке Личности. Откривам лични карактер датости света, јединственост логоса сваке појединачне ствари, могућност односа и повод за обраћање Богу са љубављу. Мој однос према свету постаје тада посредни однос према Богу, Творцу тога света, а делатна употреба света постаје непрекидно изучавање истине о свету, односно све дубље знање, које остаје недоступно „позитивној” науци.
Посегнућемо поново за примером. Најобичнији предмет за свакодневну употребу – перо или оловка – прелази преко мојих руку непримећен: користим га не придајући му неки нарочити значај, а кад га изгубим, замењујем га другим без размишљања. Ако би се, међутим, десило да исти тај обични предмет за мене буде нека успомена, како то обично кажемо, или дар добијен од вољене особе, тада би његова вредност за мене била толика колика и моја љубав према ономе на кога ме тај дар подсећа. Сваки пут када га употребљавам, не користим само његову употребљивост него као да помоћ коју ми пружа добијам директно од особе коју волим. На тај начин, један по свему неутралан предмет постаје чињеница односа, полазиште везе и личног обраћања, непрекидно поновно оживљавање љубави.
Овај пример, свакако, није довољан, јер свет није само дар – успомена човеку од Бога – него динамички делатна полифонија логоса која божанску љубав отеловљује у ипостас творевине, а истовремено човекову слободу призива да усагласи тварну полифонију у прихватање и усвајање божанске љубави.
– НАСТАВИЋЕ СЕ –
ИЗВОР: „Азбучник вере“, Христо Јанарас, БЕСЕДА, НОВИ САД, 2000.
