Џон Савард: Савршене будале (СВЕТЕ БУДАЛЕ)

„У старозаветној традицији можда су најранији пример религиозног облика лудости симболичке акције пророка, онај чудни, понекад прилично нечувени облик понашања који им налаже Господ како би шокирао људе и да би сагледали истину о својој ситуацији.

Исаија хода го и бос три године као опомена народу против полагања поверења у савез са Египтом, јер ће „одвести цар асирски у ропство Египћане и Етиопљане у сужањство; децу и старце, голе и босе и голих задњица, на срамоту Египћанима.“ (Иса. 20: 2 и даље).

Језекиљу је речено да једе измет, јер „тако ће народ Израела јести хлеб свој нечист међу народима у које ћу их протерати“ (Језек. 4:12 и даље).

Чак и када је не прати такво ексцентрично понашање, пророчка порука је увек била дочекана исмевањем и ругањем од стране народа; лудило, као што ћемо видети, је уобичајена оптужба против оних који говоре узнемирујућу истину.

Као Осија кад каже: „Дошли су дани казне, дани наплате имају доћи; Израел ће то сазнати. Пророк је будала, човек духа је луд због великог безакоња твога и велике мржње.“ (9:7).

У свету који је полудео, чувар истине је увек одбачен као лудак који бунца.

То је судбина сваког пророка.

Понекад, као у Исаијином случају, он је позван да оде корак даље и намерно делује на луд начин тако да нико не остане несигуран у вези његове поруке.

Унутар модерног јудаизма пророчки „лудак“ развио се у „будалу Божију“, веома налик јуродивом безумнику Христа ради.

„Он је“, пише Мартин Бубер, „људско биће које је због свог неоштећеног директног односа са Богом, напустило правила и регулативе друштвеног поретка, иако наставља да учествује у животу својих ближњих…“

„Специфично хришћанско предање о будалама Христа ради почиње са учењем и искуством апостола Павла (1 Кор. 4,10).

Први је употребио израз „луди Христа ради“ и стално је алудирао на тему свете лудости усред његовог бурног односа са хришћанима у Коринту.

Чини се да је коринтска црква била прожета религиозним елитизмом. Супарничке фракције су гласно истицале своју духовну супериорност и своју изврсност у мудрости, проницљивости и знању. У одговору њима Павле се понудио као живу параболу која ће им демонстрирати апсурдност њихове гордости, јер је Бог чинио чуда кроз немоћ и „безумље“ апостола; Павле је дошао у Коринт у слабости, страху и трепету, без узвишености речи или мудрости (2:1 и даље).

Он говори као будала и хвали се само оним стварима које показују његову слабост (2. Кор. 11:30). У дирљивом врхунцу преписке он им преноси Господње речи: „Доста ти је благодат моја, јер је сила моја у немоћи савршена“ (2. Кор. 12:9). Штавише, он показује да је такав преокрет људских очекивања само продужетак парадокса Оваплоћења при ком је Христос, будући извор сваког богатства, нашег добра ради и нас ради осиромашио (2 Кор. 8:9); будући Господар свега, он је смирено преузео стање роба (Фил. 2:7).

Божја благодат руши несвету алијансу у којој су се свет, тело и Ђаво заверили да ојачају и утврде его палог човека.

Бог не оставља никаквог места човековој гордости – осим у свему што га смирује и наводи да препозна своју зависност од Бога: његову немоћ и лудост у очима света.

Према Светом Јовану Златоустом, та способност да дели патње других, рањивост туђим болом и лудост су оно што чини истинску величину апостола: самом Павлу се дивимо због тога, а не због мртвих које је васкрсавао, нити губаваца које је исцелио, него зато што је рекао: „Ако је неко слаб, зар и ја не делим његову слабост? Ако се неко спотакне, зар не пламти и моје срце од огорчења?“ Он се нигде не хвали сопственим достигнућима где она нису релевантна; али ако је приморан на то – назваће се будалом. Ако се икада хвали, то је слабостима, грешкама и великим саосећањем са онима који су рањени у духовној борби.

Лудост је релативан концепт. Има значење само у односу према некој врсти мудрости.

Ово је очигледна, али и далеко од тривијалне истине, јер Нови Завет никада не беатификује мудрост или лудост уопштене, већ само мудрост или лудост под одређеним описом.

Ми можемо, дакле, схватити шта апостол Павле подразумева под лудошћу за Христа ради једино испитујући пар опозиција: мудрост Божја и мудрост времена; луди, али смирени апостол и мудри, али горди Коринћани. „Једина права мудрост је божанска мудрост: Христос – сила Божија и премудрост Божија“ (1. Кор. 1:24).

Али Христова мудрост јесте Христос распети и ту је скривена, тајна мудрост (2, 7).

Када се о њему суди од стране „расправљача овога века“ и „мудрости света“ (1:20), Јеванђеље о Христу распетом изгледа – безумно и будаласто.

Али шта је „мудрост света“?

То је телесна мудрост, мудрост пресног и неосвећеног тела, саркса (2 Кор. 1:12); она је човеково поуздање у своје знање и искуство које „заузима став према визијама, надимајући се без разлога чулни ум“ (Кол. 2:18).

То је сазнање које „надувава“ човека у гордости и претенциозности (1. Кор. 8:1).

То је опсесија собом и самодовољност, „славословљење телу“ (Гал. 6:13; Фил. 3:3), а заокупљеност педигреом, расном или верском супериорношћу.

„Светска мудрост“ је идолопоклонство, замена вере људском памећу, „ослањањем на себе“ пре него на „Бога који подиже мртве“ (2 Кор. 1:9).

Јеванђељска порука живота кроз самоприношење и жртву до смрти сече кроз претпоставке садашњег доба.

The World живи по закону тела и труди се где год је то могуће да се консолидује. Свет верује да моћ и слава долазе кроз рачуницу самоодржања. Свет не види смисла у речима о Крсту, о Христу-мудрости-распетом и отписује их као „безумност“ (moria, 1. Кор. 1:18 и даље).

Апостол увек славослови Богу да се људи не би одушевљавали људским достигнућима, већ своју веру усмерили на силу Божију (1. Кор. 2, 5). Павле апелује на искреност Коринћана. То није само садржај Јеванђеља (крста) и начин његове проповеди који укључује слабост; слаби су и они којима се проповеда. Бог бира најневероватније кандидате да испуни своје намере. „Јер гледајте, браћо, на вас призване: нема ту ни много мудрих по мерилима света, ни много моћника, ни много племенита рода; Него што је лудо пред светом то изабра Бог да посрами световно мудре; и што је нејако у свету то изабра Бог да посрами моћне; И што је неплеменито и понижено пред светом одабра Бог и оно што је ништавно да као ништа покаже оно што свет јесте, Да се не похвали ни једно тело над Богом. (1 Кор. 1:26 и даље).

Павле је непоколебљив у томе да је ова лудост релативна лудост – лудост је „за свет“, „по светским мерилима“.

То су силе („оно што свет јесте“, стих 28), владари овог доба, секуларни естаблишмент који отписује Христово јеванђеље као будалаштину.

Али, Павле инсистира на томе да је лудост Божја „мудрија од људи, а слабост Божја јача је од људи“ (ст. 25); Христос је „наша мудрост, наша праведност и обожење и искупљење“ (ст. 30).

Ако је мудрост света лудост за Бога и Божија „лудост“ је једина права мудрост, из тога следи да светски мудри, да би постали истински мудри, морају постати „луди“ и одрећи се свог световног мудровања (3:18).

Да би постигао праву мудрост, човек мора напустити мудрост статуса кво, мора „изаћи“ (иступити – ecstasis) из ума усмереног на тело (Рим. 8:7) и стећи ум Христов (1. Кор. 2:16), који се нас ради по љубави у смирењу (кенози) испразнио од божанског и постао послушан до смрти, чак и до смрти на крсту којом су погубљивани најнижи међу криминалцима (Фил. 2:5 и даље).

То је, дакле, прва опозиција: Божја мудрост против мудрости света.

Из ње следи друга.

Ако постоји неопходна разлика између егоцентричне мудрости света и крстоцентричне мудрости Божије, мора постојати и разлика међу хришћанима које је свет завео у прилагођавање Јеванђеља световној мудрости и оних који се уздају једино у Божију мудрост.

Ту је спор између апостола и коринтске цркве.

Павле користи оштар сарказам у настојању да смири Коринћане и натера их да одустану од сујете која деформише њихов хришћански лик: „Јер, чини ми се, Бог је од нас апостола направио најниже од човечанства. Ми смо као људи осуђени на смрт у арени, спектакл за цео универзум – анђелима као и људима. Ми смо луди Христа ради, а ви сте тако разумни хришћани. Слаби смо; ви сте тако моћни. Ми смо у немилости и понижењу; ви почастима обасути. До данас идемо гладни и жедни и у дроњцима; грубо се поступа са нама; лутамо од места до места; истрошисмо се радећи сопственим рукама. Они нас проклињу, а ми благосиљамо; они нас прогоне, а ми се томе покоравамо; они нас клевећу, а ми смирено упућујемо свој апел. Третирају нас као олош земље, талог човечанства, до дана данашњег.“ (1. Кор. 4:9)