Од свих споменика у Србији, један се истиче својим изразитим значајем и поруком која нас подсећа на прошлост и вековно страдање. Ћеле-кула је споменик из Првог српског устанка који је у знак одмазде тадашња Турска власт у Србији изградила од лобања погинулих српских ратника у бици на Чегру 1809. године.
Борба је била жестока, а шанац у коме се водила био је испуњен мртвим Турцима и Србима. Међутим, Турака је било толико да је Стеван Синђелић, увидевши да неће још дуго моћи да брани положаје и не желећи жив да падне у турске руке, отворио капију на шанцу и повикао: “Браћо! Спасавајте се ко хоће и ко може!”. Затим је кренуо у средину, где је у лагуму стајала сва муниција и барут. Прекрстио се, натегао кубуру и њоме пуцао у барут и метке. Том приликом изгинула је сва присутна турска војска од 6000 Османлија и сви преостали Срби, укључујући и војводу Синђелића. После ове погибије, Хуршид-паша је наредио да се одсеку главе погинулих српских јунака и од лобања сазида Ћеле-кула у Нишу, као опомена свима који се противе Османлијском царству.
У кулу је уграђено 952 лобање, а на врх била је постављена глава Стевана Синђелића. Како би велики губитак у људству, нишки Хуршид-паша наредио је и да се коже са глава погинулих Срба одеру, напуне сламом и пошаљу у Цариград као доказ за султана. Кула је стајала на отвореном и била изложена временским условима све до ослобођења Ниша 1878. године. До тада, кула је доста страдала, највише због временских услова, али и велики број лобања је родбина страдалих однела да их достојанствено сахрани. Године 1892, скупљени су прилози из читаве Србије и изнад куле је подигнута данашња капела према пројекту архитекте Димитрија Лека. Данас је преостало само 58 лобања, а једна од њих је посебно издвојена на пиједасталу, и то је лобања вође устанка Стевана Синђелића.
