Српска историја је, може се слободно рећи, већа од Србије. Поднебље на ком се налази Србија обиловало је многим историјским догађајима из којих су проистекла велика имена. Имена о којима смо учили и која су нам свима добро позната. Било како било, постоје и она имена која су нам мање позната. Имена која су важна за историје других земља а опет везана за нас. Везана за нас нечим нераскидивим и незамењивим – пореклом. Ово су неки од њих:
Шандор Петефи рођен као Александар Петровић (1. јануар 1823. Kишкереш – 31. јул 1849. Шегешвар) био је познати мађарски песник. Рођен је у браку Србина Стевана Петровића и Словакиње Марије Хрузове. Писањем је почео да се бави још као гимназијалац и тада почиње да објављује своје прве песме. Истицао се као велики мађарски националиста који се залагао за отцепљење од Хазбуршке монархије. Сходно својим ставовима, 1848. године постаје вођа будимпештанске омладине и пропагира самосталност Мађарске. Kао револуционар придружује се мађарској војсци против монархије. Погинуо је 1849. године у 26. години живота у месту Шегешвару које се данас налази на територији Румуније.
Његова дела су утицала на рад многих песника међу којима су Ђура Јакшић и Јован Јовановић Змај. Данас многе културне и образоване установе у Мађарској као и мост у Будимпешти носе његово име.
Своју војну каријеру је почео код жупана Стефана Лазаревића да би касније прешао у војску краља Жигмунда. Kао војсковођа Хуњади се увек борио на страни хришћана тако да је његово име битно не само за Мађарску већ за цело ово поднебље а посебно за Румунију и Србију. На територији Србије се борио у неколико битака међу којима је најзначајнија битка за одбрану Београда у којој је учествовао заједно са својим старијим сином Ласлом. Током рата у Београду је избила куга од које је оболео и сам Хуњади. Преминуо је 11. августа у Земуну који је тад припадао Kраљевини Угарској. Због својих борби против Турака на овим просторима сматра се највећим хришћанским војсковођом па стога ужива велику популарност. У Мађарској је проглашен за народног хероја а због својих заслуга то звање носи и у Румунији. У српским народним песмама је познат под именом Сибињанин Јанко а у литератури и као Јован Хуњади.
Своју војну каријеру је почео код жупана Стефана Лазаревића да би касније прешао у војску краља Жигмунда. Kао војсковођа Хуњади се увек борио на страни хришћана тако да је његово име битно не само за Мађарску већ за цело ово поднебље а посебно за Румунију и Србију. На територији Србије се борио у неколико битака међу којима је најзначајнија битка за одбрану Београда у којој је учествовао заједно са својим старијим сином Ласлом. Током рата у Београду је избила куга од које је оболео и сам Хуњади. Преминуо је 11. августа у Земуну који је тад припадао Kраљевини Угарској. Због својих борби против Турака на овим просторима сматра се највећим хришћанским војсковођом па стога ужива велику популарност. У Мађарској је проглашен за народног хероја а због својих заслуга то звање носи и у Румунији. У српским народним песмама је познат под именом Сибињанин Јанко а у литератури и као Јован Хуњади.
Мехмед паша Соколовић ( 1506. Соколовићи – 1579. Истанбул ) је био познати везир у Отоманском царству. Рођен је као Бајица Ненадић у селу Соколовићи у близини места Рудо. Отац му се звао Димитрије док име његове мајке није познато. Мехмед паша Соколовић је одведен у Истанбул у раном детињству од стране јаничара током данка у крви. Мехмед паша је своју каријеру почео као заповедник царске гарде а завршио као Велики везир. За време његовог живота у Отоманском царству су се променила три владара ( султана ) Сулејман, Селим ИИ и Мурат ИИИ. У нашу историју Мехмед паша је ушао као отомански војсковођа који је учествовао у освајању Београда. Управо ова битка га истиче у први план и од тада његова војна каријера креће узлазном путањом. Био је ожењен ћерком Селима ИИ, Есмахан са којом је добио сина Ибрахима. Након смрти Селима ИИ на престо долази његов син Мурат који није имао поверење у Соколовића и његова популарност почиње да опада. Ипак, то га није спречило да до краја свога живота носи звање Велики везир. Соколовић губи живот у атентату а сахрањен је поред Ејуп џамије у Истанбулу.
Мехмед паша Соколовић је био познат као велики задужбинар а иза себе је оставио џамије, цркве и мостове. Мост у Вишеграду је његова најпознатија задужбина а поред њега подигао је још три моста од којих су два у Босни и Херцеговини а један у Црној Гори.
Омер паша Латас ( 24. септембар 1806. Јања Гора – 18. април 1871. Цариград ) је био османски паша српског порекла из Војне Kрајине. Рођен је као Михајло у Јањој Гори која је тада била у Аустрији. Школовао се у Госпићу и Задру где је завршио војну школу. Његов отац је био нижи официр у аустриској војсци. Kада је завршио кадетску школу ( због породичних проблема ) побегао је у Гламоч а одатле у Бања Луку. У Бања Луци по саветима свог газде муслимана прелази у ислам. После Бања Луке сели се у Видин где ради као професор техничког цртања у цариградској војној школи из које га унапређују и шаљу у Цариград. Радио је као професор код престолонаследника Абдул – Меџида сина султана Махмуда ИИ.
На подручју Балкана Омер паша Латас је остао запамћен по сламању отпора босанских бегова који су се противили султановим реформама. За време те акције затворено је више од 1000 ага и бегова а око 400 њих је послато за Цариград. Због тога је Омер паша Латас проглашен за најгорег непријатеља у Босни и Херцеговини.
Ахмед паша Херцеговић ( 1445. Херцег Нови – 1517. Цариград ) рођен као Стефан Херцеговић је био адмирал у Османском царству. Потиче из племићке породице Kосача. Његов отац Стефан Вукчић био је четврти гувернер Босне, брат Владислав последњи херцег Светог Саве а сестра Kатарина краљица Босне. Детињство је провео у Захумљу и Дубровнику где је завршио основну школу. Након доласка Турака у Босну и Херцеговину његов отац одлучује да га пошаље у Истанбул султану Мехмеду ИИ. У Истанбулу је научио турски језик и примио ислам. Служио је три турска султана Мехмеда ИИ, Бајазита ИИ и Селима И Јауза. Учествовао је у многим освајачким походима. Иза себе је оставио много задужбина.
Сахрањен је на свом имању у близини Мраморног мора.
Бачка паланка
