Тога лета падале су неке необичне сребрне кише. Биле су то плахе, меланхоличне кише, као поглед моје мајке који је често бежао негде у даљину.Вешто га је она крила од мене и брата. Али, мене је баш као магнет привлачила та чежњива, ишчекивана, тиха слутња у којој сам тражила одговоре, а које ни њени трептаји влажних трепавица нису знале.
Телевизор је по цео дан био упаљен. Она је пролазила крај њега као да је глувонема.
Само понекад, обично увече, када је на програму био Дневник РТС, корачала је скоро нечујно и бешумно као мачка. Умела је начуљити уши. И тада, неки чудни и дрхтави немири знали су да је усплахире. Тада ме је подсећала на уплашену птицу. За мене, тада, реч Косово, била је обична, док је за моју мајку био метак који погађа али не убија.
Била сам дете и нисам разумела шта се збива у души једне жене која је као голубица брижно бдила над нама, својим птићима. Све што сам тада знала, било је то, да мој отац који је радио у полицији није са нама код куће, већ се, због неких проблема, налази на Косову са својим колегама.
Увече пред спавање показивала нам је његове слике и с усхићењем причала како тата, сада далеко од нас, чува тамо неку децу и брине о њима.
“Погледајте његове плаве очи! Како су лепе, као море! Нико нема такве лепе цицано плаве очи. Видите, баш се лепо слажу с униформом!”
И тако занесени, гледали смо фотографије, његово ордење и награде са разних борилачких вештина, и заједнички смо се сећали срећних дана….
Била сам поносна на свог оца, на његову снагу, храброст, издржљивост и љубав којом нас је несебично грејао и пазио. Брат и ја имали смо много играчака. Кад год је долазио кући, тата нам је доносио поклоне и смејао се радосно нашој срећи. У нашој кући увек је било и друге деце с којима смо делили радост дечјих игара. Кућа је одисала веселим жагором, а мама и тата су нас, насмешени, задовољно и немо посматрали. Некад је знао и да нам се придружи, играјући се с нама. А некад је уживао док би нам спремао своје специјалитете за вечеру.
“Је ли истина да кувам боље него мама? Хајде, признајте!” И док се хвалио својим умећем, шеретски је намигивао да мама не примети.
Имали смо и много кућних љубимаца: акваријум с рибицама, белог кунића Душка и једну прелепу нимфу. Тога лета, пре него што је отпутовао за Косово, шапнуо ми је на ухо да мама не чује:
“Добићеш оно маче што ти се допало код комшинице Маре. “
Све сам замишљала како ће трчкарати по нашем воћњаку док ћу ја брати трешње и уживати, мљацкајући устима у њиховом слаткастом укусу. Маштала сам и како ће се љуљати са мном наљуљашци коју је он, тата, био везао за једну стару, велику кајсију. Све је било исувише лепо у нашим животима… Сећајући се тако, сваке вечери, тонули бисмо у сан….
Прође и то дуго и кишовито лето. Птице се полако спремаше нас свој пут ка југу. Злаћано лисје смешило се у загрљају ветра. И дође отац. И многи очеви вратише се с југа као птице селице у пролеће. И наједном, у мајчиним очимао отворише се врела. Као из бездана јурнуше бујице… Само горчина има чудне боје, боје угарка. И наступи мир, сабласно миран мир. Отац се вратио с Косова.
Комшије су говориле: “Богу хвала, није погинуо као неки! “
Ја тада нисам разумела ништа, само сам се радовала и очекивала да испуни дато обећање о комшијском мачету. Када сам га угледала, прво што ми је пало на памет, било је: “Па, татине очи нису плаве као на сликама које смо гледали! “Затим сам рекла брату Новаку: “Погледај татину косу, сва се забелела, као да је неко посуо брашном! ”Мислила сам да ће се смејати мојој опаски. Напротив, Новакове усне остале су неме а поглед укочен и празан. Он је био старији од мене и више је разумео. “Мама, а зашто тати дрхте ноге? Тата личи на рањеног голуба, као оног што сам летос нашла у трави кад су га неки дечаци погодили каменчићем из праћке?!” Мама је само ћутала ….
Убрзо је тата отишао у болницу, у Београд. Отишао је да оздрави од мени непознате болести јер је постао непознат тата. Мама је од тада почела да се облачи у црно и ја сам помислила: “Да није умро, или се сакрио и хоће да се игра жмурке с нама, као некад?”
Не, мој тата никада није умро. Умрло је моје детињство без њега. Расплинули су се моји сретни снови као паперјасти облаци, а играчке остале непомичне, саме и заборављене. Дрвеће у воћњаку се сасушило од бола и не чује се у нашој кући весела дечија граја. Мој тата је био глинени плави голуб усред крвавих божура и његова душа је остала на југу, да лута и чува косовске изданке. Зато се он није вратио кући.
Тако ми је мама рекла … И, никада више није заплакала.
(Милораду Богдановићу, бившем полицајцу)
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
