Искључује ли наука религију и обрнуто? Може ли неко да буде врхунски научник и да вине у космос, а да ипак верује у вечност на небесима?
Знамо колико имају година, који су им музички афинитети, колико су тешки, колико имају деце, како перу зубе, спавају, кувају кафу. Али јесте ли приметили да нико од астронаута не помиње своју религиозну страну? То није увек било тако.
Прво позивање на религију датира од 12. априла 1961. године. Тада је, наиме, Јуриј Гагарин исписао историју тако што је постао први човек у свемиру, а током лета је наводно изјавио како не види богове, што се у ондашњем СССР-у често цитирало у медијима. Гагарин је заправо био религиозан и није рекао ништа везано за религију током, а ни после лета. Чак је недуго након лета у свемир крстио ћерку у цркви, а поменуту изјаву дао је Никита Хрушчов, подржавајући антирелигијски став совјетских власти.
Други случај везан за религиозност догодио се три дана пред лансирање првог „Восхода“. Комплетна прва посада мисије отерана је с лансирне рампе и замењена другом јер је откривено да је мајка једнога космонаута – Јеврејка. Антисемити у Централном комитету Комунистичке партије били су изван себе од беса.
Других излета са религијом у СССР-у није било. Нико није био вољан да ризикује да изгуби каријеру – можда чак и главу због својих верских ставова. Додуше, знало се како Сергеј Корољев, алфа и омега совјетског свемирског програма, иде у цркву и често прима причест, али то је ипак био чувени Сергеј Корољев. Без неких се људи не може.
За разлику од својих совјетских колега, амерички астронаути нису имали никаквих забрана у практиковању вере. На располагању су имали чак и свештенике, запослене при Наси како би испунили духовне потребе свемирских путника.
О верској слободи није било пуно говора током мисија „Меркур“ и „Гемини“, прва два америчка свемирска програма. Знало се да су неки астронаути веома религиозни – Едвард Вајт, на пример – али у жустрим данима свемирске трке та тема није била у првом плану.
Први истински прелазак границе свемира религија је доживела за Божић 1968. године. Тада је, наиме, Аполо 8, као први свемирски брод с посадом стигао у лунарну орбиту. Посаду су чинили католик (Андерс) и два протестанта (Борман и Ловел), па су сматрали пригодним да један од најзначајнијих догађаја у историји обележе у божићном духу. Прочитали су неколико страна Библије и пожелели свим становницима Земље срећан Божић. Повратак Апола 8 на Земљу донео је својеврсни антиклимакс, јер се НАСА нашла под тужбом једне атеисткиње, која је сматрала непримереним мешање религије и декларисано секуларне државе.
Прва мисија у оквиру које се човек нашао на тлу Месеца уједно је била и прва током које се практиковао верски обред на другом небеском телу. Баз Олдрин је у то доба био активни члан презвитеријанске цркве, па је са собом понео путир и хлеб за причест. По слетању на Месец причестио се и помолио, али је због догађања након мисије Аполо 8 тај случај остао годинама скривен од јавности. Занимљиво, Андерс (Аполо 8) и Олдрин (Аполо 11) данас отворено кажу како их је искуство свемирског лета у тој мери променило да се данас осећају атеистима.
Следеће мисије везане за истраживанеј Месеца такође су праћене религијским обележјима. На Месец је у више наврата ношена Библија, а Џејмс Ирвин, члан мисије Аполо 15, након повратка с Месеца основао је црквену организацију Хигх Флигхт Фоундатион и у више наврата предводио експедиције које су по планини Арарат тражиле Нојеву барку.
НАСА је знатно попустила свој став у „Ери спејс-шатла“, па је 2011. папа Бенедикт XВИ разговарао с посадом Међународне свемирске станице.
Данас астронаути – односно онај део који је религиозан – отворено славе верске празнике у свемиру. Међународна свемирска станица постала је место сусрета људи различитих култура и религија, па су ту своју веру практиковали припадници више хришћанских цркви, као и неколицина муслимана.
Извор: Национална географија
