Једном после Литургије Митрополит Антоније Сурожски је изашао на амвон ради проповеди. Мало је поћутао, па рекао:
– Синоћ је на службу дошла жена са дететом. Била је у панталонама и без мараме. Неко од вас јој је због тога приговорио. Одмах је отишла. Не знам ко је био тај ко је то урадио, а ја њему приговарам да до краја живота се моли за њу и за то дете, како би их Господ спасао. Јер се може десити да она због вас више никад не дође у храм!
Казавши то, вратио се и ушао у олтар. И то је била цела проповед.
Овај случај већ је за многе познат, међутим проблем је увек актуелан, и сличне ситуације се сваки дан понављају у разним храмовима и манастирима. Као што видимо, не само свештеници, већ и епископи болно реагују на поступке неумерених ревнитеља и свако са своје стране даје мали допринос рашавању овог проблема. Свештеници и епископи говоре о томе на проповедима, у личним беседама, на медијима, на својим каналима и сајтовима; настојатељи пишу и постављају обавештења у повереним им храмовима, – али све остаје исто.
Поента овде није у томе да «ревнитељи» не знају да треба стално бдети над собом, пазити на своје мисли, оно што је лоше одбацити и утихнути. Они то врло добро знају. Али поента је у томе да се не могу обуздати, и боље рећи, они робују својој страсти.
Аутор чланка је више пута присуствовао таквим ситуацијама. Како сам био на позицији другог човека у манастиру, одмах после игумана (јеромонах који је позван да надгледа очување спољашњег поретка и морално понашање братије), не једном сам видео како разни «стручњаци» буквално хватају људе за руке и терају их од кивота са моштима, зато што наводно целивају Свете мошти у погрешном тренутку. А то што овај јеромонах стоји ту и не забрањује ником да целује мошти, њима ништа не говори.
Људи су толико болесни изобличавањем других да то ни не схватају. Чак и у свету, такво понашање се сматра неуважавањем, и показатељем недостатка елементарног васпитања. А кад говоримо о духовном животу, однос према томе је још строжији. Сви знају каква је снага речи. Једном речју, могуће је васкрснути човека, или га убити. Реч може да да крила, на којима човек прелеће океан својих проблема, а може да буде и бетонска плоча која убија све његове наде.
Једна неопрезна реч може човека удаљити довољно и на дуго од Цркве и буквално изменити његову судбину и живот, а у складу са тим и његов вечни живот, а може опет привући човека Цркви, привести га Христу, и од странца направити вашег најбољег пријатеља. Зато и Бог, за Кога је реч исто што и дело, позива нас на одговорност за сваку сувишну реч.
И шта да раде и како да се понашају они, који још нису имали срећу да постану жртве «црквених доброжелатеља»? Овде је главно питање – ко и како вам чини примедбу. Ако је то настојатељ храма или његов помоћник, или неко ко је овлашћен да одржава ред, ово је једна ситуација. Овде, наравно, треба послушати и захвалити на помоћи, поготово ако је примедба учињена на један тактичан начин, са љубављу, баш као што Апостол и каже: «Браћо, ако се ко и затекне у каквом преступу, ви духовни људи исправите таквога у духу кротости» (Гал. 6, 1). Исто тако ако примедбу начине представници ходочасничке агенције, храмовна послуга, чија је дужност да помажу посетиоцима. Такве службе су сада присутне у многим храмовима. Они имају не само благослов већ и основно богословско или катихетско образовање (курсеве). Они знају не само шта да одговоре посетиоцу, већ и како да то ураде да не увреде особу.
Треба приметити и то како свештенослужитељи у већини случајева уопште не чине примедбе. Ако носите панталоне или шорц, немате мараму, палите свећу на Шестопсалмију и чините сличне «прекршаје» који немају везе са спасењем, ретко да ће неки свештеник да вам нешто каже. Свако нормалан одлично зна, да човеку само треба мало времена. Неко ко је тек пришао Цркви не зна и, што је најважније, не разуме шта и зашто треба да се ради. Затим је он дужан да се прилагоди, да иде у цркву, и у своје време да дође до спознаје како се испуњавју спољашња правила. Ако је жена пришла к Богу у панталонама, затим почела да се исповеда и причешћује, да постаје свесно део Цркве, а самим тим да прихвата и традицију Цркве, она ће и без икаквих спољних стимулација, сама обући сукњу и мараму.
Али ако јој строго укажете на овај «смртни грех» велика је шанса да ће она мирну луку наћи код протестаната, који ће се бринути о њој и миловати је. Ако човек и није планирао да се веже са Црквом, и дошао је просто да запали свећу, тада још мање има разглога да му се држи неко «предавање». Ово ће само убрзати његов одлазак.
Са руског превела редакција Чудо
pravoslavie.ru
