Тема смирења и тема гордости је мало незгодна тема из разлога што је смирење један благодатни дар којег су се ретки удостојили и могу на прави начин говорити о њему, али ипак можемо и ми остали нешто рећи о тој врлини. Смирење и гордост су опше познати термини у цркви, па чак и неког црквеног начина размишљања и ван црквеног језика. Што се тиче цркве дакле смирење се помиње као једна од седам врлина док насупрот њој гордост као једна од седам смртних грехова. Дакле иако нам знање о тим терминима није потпуно непознато и имамо некакво потребно знање о њима, управо однос између смирења и гордости изазивају недоумице и неразумевање.
Питање за почетак да ли је смирење једна опште људска врлина и морална категорија или је то једна специфично хришћанска врлина?
Одговор је и једно и друго, тј, направио бих разлику између једног општег људског искуства и једног специфично хришћанског. Дакле, једно је смирење као индивидуална људска особина коју поседује сваки човек био хришћанин или не, а сасвим друго је хришћанско смирење као један благодатни дар Цркве. Све врлине у Цркви директно су везане за личност Христову. Христос је носилац сваке врлине и оне су везане за начин на који Христос постоји. Врлине су пројава начина Христовог постојања и зато врлине у цркви откривају и оприсутњују Христа. Дакле ми кроз врлински живот оприсутњујемо Христа тј, Христос је персонификација свих врлина. И зато хришћанин може задобити врлине само кроз учешће у Христу, у животу цркве, која је тело Христово.
Св. Старац Силуан светогорски је правио ту разлику између уопштеног смирења и Христовог смирења. Он је имао то чудо у животу где му се Христос јавио и он је духом светим познао смирење Христово. Тако је барем он говорио и он је то сасвим категорично разликовао од смирења као људске врлине.
Поента је да се ми саобразимо начину на који се Христос односи према стварима, према своме Оцу, према другима, према самом себи… Прихватајући начин Христовог постојања ми учествујемо у Христовим врлинама између многих и својим усмерењем. То значи конкретно за нас да се смирење не задобија само подвизавањем или тренингом воље, неким посебним подвижничким методама, иако је то потребно чак и неопходно, ипак потребан је и благодатни дар од Бога. Ипак је то учешће у тајни Христа један тајанствени дар Духа светога. Поред тог нашег смиравања у подвигу потребна је и благодат Божија, што значи да то одмах укључује и Свете тајне цркве, причешћивање, заједничарење са Христом. И неко крајње смирење и достизање тог неког врхунца у тој врлини би се могло дефинисати као крајња опијеност Христовом благодати, те од ње ми заборављамо на себе.
Оно питање које се обично јавља је како да се не гордимо када учинимо нешто добро, јер обично се смирење тако некако тумачи, сад ја сам учинио неко добро дело нешто ми је успело, кренуло од руке и ја требам сам себи и другима да представим да ја то баш и нисам урадио добро, ја нисам баш толико добар итд. То није исправан начин разумевања и односа према стварима. Оно што је очигледно добро у нама и оно што смо очигледно добро урадили то не треба занемаривати и потискивати јер ћемо онда одбацити добро Божије које се у том моменту у нама пројавило и које се у нама налази. Дакле, треба се сваком добру радовати. Не требамо бежати од тога да смо способни нешто добро урадити и да ми имамо неке своје квалитете и да смо постигли нешто. То треба и подстицати, али опет ћемо смирени остати само ако то добро не будемо приписивали искључиво само себи. Своме неком сопству, да је то сад нека наша себична својина него нешто што смо лепо урадили и нека врлина коју смо постигли и добро дело које је заправо Божије добро. Ако будемо реални видећемо да је то добро и многих других који су на неки индиректан начин учествовали у томе и били заслужни да се то добро кроз нас пројавило.
Пример су родитељи, они су нас васпитавали да се понашамо лепо, да се понашамо добро, да усвојимо некакве врлине. Они су у великој мери заслужни ако пројавимо некакву врсту доброг васпитања. Учитељи, рецимо који су нас нечему научили, или пак они који су нам нешто нажао учинили, они су нас научили ако ништа друго како не треба.
Значи, поента је да добро које је у нама треба искористити да се прослави Бог и не треба се узносити над другима него треба схватити да је то дар Божији и да је то заједничко добро и да ми сами нисмо неки поседници и да немамо монопол над тиме него нам је Бог дао тај дар на који ми њему можемо да узвратимо својим уздарјем. Поступајући на тај начин, ако себе не будемо узносили над другим, на тај начин ћемо чувати смирење, а нећемо поништити ни одбацити оно што смо добро чинили.
Најгоре је када човек за себе каже да не може ништа да постигне, да дигне руке. У реду је, а нећемо ни бежати од тога да смо способни да урадимо нешто добро. Рећи да смо слаби, да смо грешни, да нам теко иде, да немамо моћи у себи, али онај ко је немоћан узда се у моћ Божију, јер сила Божија у немоћи се пројављује и такав неће одустати од борбе да се труди да ради, он ће да уради један корак надајући се да ће Бог уместо њега да уради наредних сто, али неће одустати.
Дакле, није поента себе унизити и одбацити то добро, него приписати га Богу и другима око себе, и не узносити се над другим.
Крај првог дела
Беседа изречена на дан 14.01.2020 у манастиру Тумане
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
