Juče je srpskim zemljama bolno i prebolno odjeknula vest da nas je napustio još jedan sveti duhovni stub, naš plemeniti Srpski Patrijarh Irinej. Da je smirena, pomiriteljska i ognjevidna duša Njegove Svetosti odletela ka Nebeskoj Srbiji. Da smo mi na zemlji ponovo ostali siročići, jer jedan za drugim odlaze velikani. Da tamo na Nebu, našeg sedog Patriku već čeka Sveti Sava kome je sa narodom, srpskom državom i ruskom bratskom pomoćju, velelepni beli hram podigao. Hram kakav niko nikada u svetu nije podigao. Da je samo to uradio, bilo bi dosta da mu možemo reći da je sličan Solomonu i Justinijanu postao.

Prvi osećaj koji me je posle tužne vesti o odlasku Njegove Svetosti u večnost prosto preplavio bio je da se sa našim mudrim, čestitim, tradicionalnim, narodnim, i uvek odmerenim Patrijarhom Irinejom, završila jedna čitava i nikad više ponovljena epoha. Epoha Srpskih Patrijarha rođenih pre Drugog svetskog rata. Rođenih u ono vreme kad je Srbija mirisala tamjanom. Kada su se svi Srbi krštavali i venčavali. Kad se znalo za post i molitvu. Kad se čuvalo poštenje više nego imanje. Kad se jelo iz iste činije. Kad se kora hleba cenila kao zlato. Kad se po celome svetu znalo za srpskog domaćina i Krsnu Slavu. Za seosku zadrugu i zajedničku molitvu pred svećom u uglu skromne kuće od drveta i blata. Tamo, kraj ikone sveca koji je čuvao domaćina i svu čeljad.

Osećao sam da je Bogu otišao neko posebno važan i veliki. Otišao onaj koji je nikao kao najlepši cvet prekrasne i vidovite Vidove, da nas na Vidovdan uvek podseti i očinskom rečju uteši. Da nas okrilati vernošću Kosovskom Zavetu. Da nas bistrim i orlovskim pogledom podseti da još ima onih Srba u kojima teče krv starih srpskih vremena. I baš tada, stiže mi poziv od prijatelja – oče, hajde napiši par reči o našem Patrijarhu Irineju. Ali, šta nemušti i grešni čovek da napiše o duhovnom divu? Šta komarac da odzuji o suncu? Šta dete komunizma da kaže o detetu Kraljevine. Šta čedo asfalta da kaže o bistrookom i čistom plodu izniklom kraj reke Kamenice, podno Svetih planina Ovčara i Kablara. Šta jedna epoha ljudi da kaže o drugoj epohi a da se o Boga ne ogreši. No, iz ljubavi prema Patrijarhu Srpskome, usudih se da promucam koju reč kroz pero natopljeno suzom.

Još davno je napisana mudrost da visoke gore vetrovi biju mnogi. Takva jedna visoka duhovna gora koju su šibali mnogi vetrovi raznih demonskih napada i spletki bio je i Njegova Svetost Patrijarh Srpski G. Irinej. Na sve udarce zlih i opakih vetrova iskušenja on je uvek ostajao miran, slično Isusu na Gori Kušanja. Uvek je znao da se čvrsto i bez kolebanja drži samo srednjeg puta ljubavi Hristove i da na zlo nikada ne uzvrati zlom. Primao je stoički i viteški na sebe razne udarce, i sa teškog Krsta Patrijaršijske službe, kao sa kakve Balkanske Golgote, ćutke je govorio onima koji imaju duhovne uši – oprosti im Bože jer ne znaju šta rade. Takva nezlobivost i dugotrpeljivost retko se mogla sresti i u žitijima svetih. Sa jedne strane on je bio voljen od pobožnog i smernog naroda koji ga je razumeo srcem. Osetio je duh smirenog i dobronamernog vernika da je Patrijarh Irinej mudri mirotvorac i duhovni i nacionalni objedinitelj svih Srba. Sa druge strane bio je omalovažavan, klevetan i blaćen od onih koji ne vide dalje od nosa, ne pišu više od zadatih tema i ne žele da vide van ramova davno uokvirenih i naštelovanih naočara. Nije to ni malo čudno. Njegova visina mudrosti, diplomatičnosti, učenosti, smirenosti, kulture, istrajnosti, iskustva i umerenosti, često je bila nedostižna za brzopletu, ostrašćenu, kratkovidu, sujetnu ili pak vlastoljubivu misao onih koji su ga tajno ili javno klevetali. Takvi ljudi su bili slični avionima koji lete na malim visinama i koji se jedino mogu razbiti o stene nedostižnih visokih planina. A kakve sve klevete nije trpeo.

On koji je veliki deo života proveo na Kosmetu, rame uz rame sa svetim Patrijarhom Pavlom, koji je uvek podvlačio da se ne smemo odreći našeg Srpskog Jerusalima i da je Kosmet Sveta Srpska Zemlja, bio je klevetan da je novi Vuk Branković i nacionalni veleizdajnik. No, stvarnost ih je uvek demantovala. Kada je, na primer, pre dve godine, Patrijarh Irinej po Bog zna koji put ponovo posetio Kosovo i Metohiju on je krenuo skoro nenajavljen, bez posebno preciznog plana i bez bilo kakve pompe. Skromno i tiho, kako je inače i živeo. Planirao je da ostane dva dana a ostao je celih pet. Bio je veoma prehlađen ali nije odustao niti se uplašio, kao što u sred korona pandemije nije odustao niti se uplašio da ide za Podgoricu na sahranu mitropolita Amfilohija. Obilazio je Njegova Svetost tom prilikom srpske kosmetske svetinje i naš stradalni srpski narod. U Orahovcu ga je dočekalo mnogo srpske dece. Pevala su orahovačka deca svome Svetom Patrijarhu o Kosovu i Metohiji, o Obiliću i Caru Lazaru, o caru Dušanu i kralju Stefanu Dečanskom … A on ih je slušao i slušao i … dugo i dugo plakao. To je bio jedini put da je narod video suze svog Patrijarha Irineja. Svete suze kosmetske za koje neki očigledno nisu marili i koje su svesno zaboravljali.

Posebni dar Njegove Svetosti bilo je mirotvorstvo za koje je Gospod Isus Hristos  rekao – blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati. Patrijarh je bio veliki i krstonosni gromobran Srpske Crkve i celog srpskog naroda. Mirio je glavešine i čelnike narodne, smirivao nemire, trpeljivo i hristoliko podnosio klevete i omalovažavanja, molio odbegle iz Crkve da se vrate pod duhovno lono Svetoga Save, mudro vodio SPC u teškim danima velikih stranih pritisaka, a pre svega, on je tiho, mirno i skromno živeo. Najteže su mu padale uvrede i omalovažavanja iznutra. Iz same Crkve. Iako ga je to nekada znalo jako zaboleti on nikada nije odgovorio uvredom na uvredu i mržnjom na mržnju. I ne samo to. On je bio toliko mudar, toliko gromadno veliki, tako nezlobiv, tako širok, toliko pomiriteljski nastrojen i toliko dobronameran da je i svojim najvećim kritičarima iz same Crkve uvek odgovarao smireno, gospodski, očinski i krotko. Kao da se ništa i nikada i nije ni desilo. To mogu samo retki i sveti ljudi.

Naš Srpski Patrijarh Irinej je bio voljen i u svim državama gde živi srpski narod. Posebno veličanstveno je dočekivan u Srpskoj Sparti – Crnoj Gori kao i u Republici Srpskoj. Nije to ni malo čudno. Osetio je Duhom Svetim svekoliki narod srpski da je Patrijarh Irinej duša njegove duše i srce njegovog srca. Da ga nikada neće izdati ili izneveriti. U liku Njegove Svetosti svi Srbi svih srpskih zemalja uvek su videli i osećali svog duhovnog oca i svog duhovnog vožda. On je po Crnoj Gori smelo grmeo kao drevni prorok Ilija i onim njegovim bistrim orlovskim okom, iz kojeg je sijala radost i hrabrost, tešio je i hrabrio mnoge. Sećam se samo kako su mi braća iz Crne Gore sa ponosom pisala da je Njegova Svetost i u Grblju i u Podgorici i u Nikšiću i u Beranama i u Pljevljima i u Bijelom Polju i na svakom mestu svedočio da smo svi mi Srbi, da smo jedan i jedinstven narod Svetoga Save, da smo Nemanjićki soj i da smo duhovna deca Cara Lazara.

Na kraju, sveta dužnost nam je da se u duhu ljubavi Božije pomolimo Gospodu, da Bog zbog celokupnog dobra koje je Njegova Svetost učinio našem narodu, dušu našeg Patrijarha Irineja nagradi svakim blagoslovom Neba. Nagradi za svu njegovu veliku žrtvu koju je podneo za sve nas, često nedostojne, nerazumne i nezadovoljne. Da mu Bogočovek Isus Hristos podari večni mir i večnu radost. Da njegova čista i mnogonapaćena duša bude uz sve naše velike svetitelje – Savu Nemanjića, Patrijarha Pavla, Vladiku Nikolaja, Justina Ćelijskog, i sve svete patrijarhe, arhiepiskope, episkope i mučenike srpske, čiji je on bio duhovni i sveti izdanak. Lično, mogu samo da zablagodarim Gospodu što sam imao čast da nekoliko puta služim, besedim ali i javno branim Njegovu Svetost od nepravednih optužbi i kleveta. I što nam je Bog i u današnje teško vreme svima dao tako blagočestivog, mudrog, duhovno istančanog, skromnog i svetog patrijarha. Da i mi možemo sa ponosom i radošću da kažemo – živeli smo u vreme velikog Patrijarha Irineja.

Jeromonah o. Petar Dragojlović iguman manastira Pinosava

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime