Јуче је српским земљама болно и преболно одјекнула вест да нас је напустио још један свети духовни стуб, наш племенити Српски Патријарх Иринеј. Да је смирена, помиритељска и огњевидна душа Његове Светости одлетела ка Небеској Србији. Да смо ми на земљи поново остали сирочићи, јер један за другим одлазе великани. Да тамо на Небу, нашег седог Патрику већ чека Свети Сава коме је са народом, српском државом и руском братском помоћју, велелепни бели храм подигао. Храм какав нико никада у свету није подигао. Да је само то урадио, било би доста да му можемо рећи да је сличан Соломону и Јустинијану постао.

Први осећај који ме је после тужне вести о одласку Његове Светости у вечност просто преплавио био је да се са нашим мудрим, честитим, традиционалним, народним, и увек одмереним Патријархом Иринејом, завршила једна читава и никад више поновљена епоха. Епоха Српских Патријарха рођених пре Другог светског рата. Рођених у оно време кад је Србија мирисала тамјаном. Када су се сви Срби крштавали и венчавали. Кад се знало за пост и молитву. Кад се чувало поштење више него имање. Кад се јело из исте чиније. Кад се кора хлеба ценила као злато. Кад се по целоме свету знало за српског домаћина и Крсну Славу. За сеоску задругу и заједничку молитву пред свећом у углу скромне куће од дрвета и блата. Тамо, крај иконе свеца који је чувао домаћина и сву чељад.

Осећао сам да је Богу отишао неко посебно важан и велики. Отишао онај који је никао као најлепши цвет прекрасне и видовите Видове, да нас на Видовдан увек подсети и очинском речју утеши. Да нас окрилати верношћу Косовском Завету. Да нас бистрим и орловским погледом подсети да још има оних Срба у којима тече крв старих српских времена. И баш тада, стиже ми позив од пријатеља – оче, хајде напиши пар речи о нашем Патријарху Иринеју. Али, шта немушти и грешни човек да напише о духовном диву? Шта комарац да одзуји о сунцу? Шта дете комунизма да каже о детету Краљевине. Шта чедо асфалта да каже о бистрооком и чистом плоду изниклом крај реке Каменице, подно Светих планина Овчара и Каблара. Шта једна епоха људи да каже о другој епохи а да се о Бога не огреши. Но, из љубави према Патријарху Српскоме, усудих се да промуцам коју реч кроз перо натопљено сузом.

Још давно је написана мудрост да високе горе ветрови бију многи. Таква једна висока духовна гора коју су шибали многи ветрови разних демонских напада и сплетки био је и Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј. На све ударце злих и опаких ветрова искушења он је увек остајао миран, слично Исусу на Гори Кушања. Увек је знао да се чврсто и без колебања држи само средњег пута љубави Христове и да на зло никада не узврати злом. Примао је стоички и витешки на себе разне ударце, и са тешког Крста Патријаршијске службе, као са какве Балканске Голготе, ћутке је говорио онима који имају духовне уши – опрости им Боже јер не знају шта раде. Таква незлобивост и дуготрпељивост ретко се могла срести и у житијима светих. Са једне стране он је био вољен од побожног и смерног народа који га је разумео срцем. Осетио је дух смиреног и добронамерног верника да је Патријарх Иринеј мудри миротворац и духовни и национални објединитељ свих Срба. Са друге стране био је омаловажаван, клеветан и блаћен од оних који не виде даље од носа, не пишу више од задатих тема и не желе да виде ван рамова давно уоквирених и наштелованих наочара. Није то ни мало чудно. Његова висина мудрости, дипломатичности, учености, смирености, културе, истрајности, искуства и умерености, често је била недостижна за брзоплету, острашћену, кратковиду, сујетну или пак властољубиву мисао оних који су га тајно или јавно клеветали. Такви људи су били слични авионима који лете на малим висинама и који се једино могу разбити о стене недостижних високих планина. А какве све клевете није трпео.

Он који је велики део живота провео на Космету, раме уз раме са светим Патријархом Павлом, који је увек подвлачио да се не смемо одрећи нашег Српског Јерусалима и да је Космет Света Српска Земља, био је клеветан да је нови Вук Бранковић и национални велеиздајник. Но, стварност их је увек демантовала. Када је, на пример, пре две године, Патријарх Иринеј по Бог зна који пут поново посетио Косово и Метохију он је кренуо скоро ненајављен, без посебно прецизног плана и без било какве помпе. Скромно и тихо, како је иначе и живео. Планирао је да остане два дана а остао је целих пет. Био је веома прехлађен али није одустао нити се уплашио, као што у сред корона пандемије није одустао нити се уплашио да иде за Подгорицу на сахрану митрополита Амфилохија. Обилазио је Његова Светост том приликом српске косметске светиње и наш страдални српски народ. У Ораховцу га је дочекало много српске деце. Певала су ораховачка деца своме Светом Патријарху о Косову и Метохији, о Обилићу и Цару Лазару, о цару Душану и краљу Стефану Дечанском … А он их је слушао и слушао и … дуго и дуго плакао. То је био једини пут да је народ видео сузе свог Патријарха Иринеја. Свете сузе косметске за које неки очигледно нису марили и које су свесно заборављали.

Посебни дар Његове Светости било је миротворство за које је Господ Исус Христос  рекао – блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати. Патријарх је био велики и крстоносни громобран Српске Цркве и целог српског народа. Мирио је главешине и челнике народне, смиривао немире, трпељиво и христолико подносио клевете и омаловажавања, молио одбегле из Цркве да се врате под духовно лоно Светога Саве, мудро водио СПЦ у тешким данима великих страних притисака, а пре свега, он је тихо, мирно и скромно живео. Најтеже су му падале увреде и омаловажавања изнутра. Из саме Цркве. Иако га је то некада знало јако заболети он никада није одговорио увредом на увреду и мржњом на мржњу. И не само то. Он је био толико мудар, толико громадно велики, тако незлобив, тако широк, толико помиритељски настројен и толико добронамеран да је и својим највећим критичарима из саме Цркве увек одговарао смирено, господски, очински и кротко. Као да се ништа и никада и није ни десило. То могу само ретки и свети људи.

Наш Српски Патријарх Иринеј је био вољен и у свим државама где живи српски народ. Посебно величанствено је дочекиван у Српској Спарти – Црној Гори као и у Републици Српској. Није то ни мало чудно. Осетио је Духом Светим свеколики народ српски да је Патријарх Иринеј душа његове душе и срце његовог срца. Да га никада неће издати или изневерити. У лику Његове Светости сви Срби свих српских земаља увек су видели и осећали свог духовног оца и свог духовног вожда. Он је по Црној Гори смело грмео као древни пророк Илија и оним његовим бистрим орловским оком, из којег је сијала радост и храброст, тешио је и храбрио многе. Сећам се само како су ми браћа из Црне Горе са поносом писала да је Његова Светост и у Грбљу и у Подгорици и у Никшићу и у Беранама и у Пљевљима и у Бијелом Пољу и на сваком месту сведочио да смо сви ми Срби, да смо један и јединствен народ Светога Саве, да смо Немањићки сој и да смо духовна деца Цара Лазара.

На крају, света дужност нам је да се у духу љубави Божије помолимо Господу, да Бог због целокупног добра које је Његова Светост учинио нашем народу, душу нашег Патријарха Иринеја награди сваким благословом Неба. Награди за сву његову велику жртву коју је поднео за све нас, често недостојне, неразумне и незадовољне. Да му Богочовек Исус Христос подари вечни мир и вечну радост. Да његова чиста и многонапаћена душа буде уз све наше велике светитеље – Саву Немањића, Патријарха Павла, Владику Николаја, Јустина Ћелијског, и све свете патријархе, архиепископе, епископе и мученике српске, чији је он био духовни и свети изданак. Лично, могу само да заблагодарим Господу што сам имао част да неколико пута служим, беседим али и јавно браним Његову Светост од неправедних оптужби и клевета. И што нам је Бог и у данашње тешко време свима дао тако благочестивог, мудрог, духовно истанчаног, скромног и светог патријарха. Да и ми можемо са поносом и радошћу да кажемо – живели смо у време великог Патријарха Иринеја.

Јеромонах о. Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име