Празноверје које је, чини ми се, све више присутно посебно под утицајем медија – ТВ-а и новина, у нашем се народу све више истерује праву веру из народне душе.

Поплава празноверја у Српском народу је застрашујућа. Дежурајући као монах у Острогу поред кивота Св. Василија заиста сам се свега нагледао. Зар је могуће да неко ко иде у цркву буде празноверан? Наравно да јесте! Одлазак у цркву, чак и свакодневна молитва још увек не значе да је нечија вера чврста, зрела, формирана, одгојена. Каква је чија вера најбоље се види кад наступи невоља. Онда видимо како се људи за које смо били уверени да су чврсти у вери и да их ништа не може поколебати одједном се почну понашати невернички – побуна против Бога, себичност, неприхватање ситуације, чак и престанак молитве.

Што се дешава? Вера није нешто што добијемо као готови дар, њу требамо неговати, хранити, развијати, одгајати, формирати. Како? Редовне молитве и редовно примање св. Причешћа уз покајање и благослов духовника један је део тог процеса. А други део процеса је читати добру Православну Хришћанску литературу, Светоотачка дјела, разговарати о вери са стручним људима (посебно са духовницима и зрелим свештеницима), имати сталног духовног вођу-свештеника, читати Свето Писмо и тражити исправно тумачење – све су то начини како се вера одгаја. Без тога, човек у редовној молитви, може доћи до погрешних закључака и прелести. Један од наших најчешћих неисправних закључака је да Бог увек мора послушати наше захтеве и учинити онако како ми мислимо да би требало и то, по могућности, у року који ја одредим. Кад се то не догоди, онда Бога „позивам на ред“, онда набрајам све што сам ја „за њега“ учинио – молитве, одласке на богослужења од малих ногу, постове, властита добра дела која сам учинио, мој непорочни и поштени живот итд. У знак протеста неки ће се престати молити, одлазити у цркву, друге ће уверавати како молитва ништа не вреди, посумњати ће у сва своја досадашња верничка уверења и сл. Неки ће постати и атеисти. Страшно, али истинито! То је непогрешиви знак да на својој вери нису радили, да је нису хранили, одгајали, формирали – или то нису чинили на исправан начин.

Христос је рекао: „Ко стоји, нека пази да не падне“, а св. Апостол Павле каже да је наша вера као крхке, глинене посуде које се лако могу разбити.

Вера која није на исправан начин одгајана и сазрела, лако може прећи или у фанатизам или у празноверје. Како то? Свесни смо да смо окружени злом које нас угрожава на разне начине. Та чињеница може довести до осећаја страха, а у страху су „велике очи“ – човек види зло и тамо где га нема, у свакој ситници препознаје нечастивог. Све што је имало сумњиво проглашава ђаволским, посвуда види нека опседнућа, сваки свој проблем проглашава утицајем демона и сл.

Такав живот помало постаје пакао! Такво понашање показује недостатак праве вере, недостатак поверења у Бога који је јачи од Сатане. Господ је рекао да вера може и брда померати ако је искрена, а камоли победити нечастивог. Но, кад вера ослаби, кад се покажу њени недостаци, онда човек покушава проблем решити на други начин. Један начин је фанатизам, а други празноверје.

Верски фанатизам

Верски фанатизам се темељи на страху и кривом схватању Бога. Страх од разних невоља, лаковерно веровање у разне „холивудске“ приче о смаку свијета, превише прочитаних књига о разним светским заверама, сатанистичким организацијама и култовима и сл.То све изазива у човеку несигурност и осећај беспомоћности. То је почетак процеса који може довести до верског фанатизма, ако се на време не стане. Верски фанатик у другим људима неће будити поверење у Божју љубав, него ће на околину преносити страх и панику, непрестано упозоравати на ђавола на сваком кораку, претерано се занима за опседнутости и егзорцизме, разна виђења пакла и сл. Велики предмет интереса су му разна указања, храни се највише књигама о разним приватним виђењима не занимајући се јесу ли од Цркве проверена или нису, битно је да се ради о нечем надреалном, нечем што није од овога света. Мало-помало човек постане ирационалан, почиње чудно размишљати, тражи своје истомишљенике и затвара се у уски круг себи сличних људи који једни друге хране страхом од којег се покушавају заштитити искривљеним поимањем вере. Фанатик више говори о демонима и његовој снази, него о Богу и његовој љубави. Наравно да нечастиви „ради свој посао“ у овом свету, ми верници то добро знамо, рачунамо са замкама које нам на разне начине поставља, али више од свега верујемо у Божју љубав и заштиту; у средишту наше вере је Бог, а не Сатана. Кад слушаш фанатика, чини се да је Бог давно напустио овај свет и да је све ђаволско. То је знак да таква особа још није упознала љубав Божју која је јача од свега и с којом човек постаје слободан од ирационалног страха. „Истина ће вас ослободити“, реко је Господ.

Паганско празноверје

Ако имам веру, онда ћу Божју вољу прихватити с поуздањем. Ако моја вера није јака, онда на ред долази празноверје. Тако се догађа да и људи који редовно иду у цркву одлазе разним видовњацима, врачарама, чудесним исцелитељима, посежу за хороскопом, прорицатељима будућности итд. Као и фанатизам, и празновјерје је знак да с мојом вером нешто није у реду. Утицањем празноверним чиновима (магији, окултизму и сл.) покушај је да се мимо Бога нешто постигне. Иако ће многи од тих врачара, видовњака и исцелитеља да наступају с Божјим даром, Свето Писмо нам каже да те моћи нису од Бога и да су вернику забрањене. Но, ја под сваку цену желим постићи што сам зацртао, па ако неће Бог, има ко хоће! Тако човек и даље иде у цркву мислећи да је све у реду, а понаша се као безбожник.
Зато је неопходан велики рад свештеника да се из народа искорени празноверје и да се људи науче бити верници и не служити Богу и мамону.

 

Јеромонах Никита Вулић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име