Јелена Недељковић: MAРА ЛАЗАРЕВИЋ – БРАНКОВИЋ ОТРОВНА КРВ РАСКОЛА ЛАЗАРЕВИЋА И БРАНКОВИЋА

Тачно време рођења прве кћери кнежевског пара, кнеза Лазара и кнегиње Милице, Маре,  није познат, али се поуздано зна да је у време када је Лазар градио јаку и стабилну Србију, и стварао престони град Крушевац, она већ била удата за потомка једне од најстаријих великашких породица – Вука Бранковића

За Вука се удала око 1371.године, и био је то, за кнежевски пар, и опстанак средњовековне Србије, добар и политички и геостратешки брак, којим је кнез Лазар ослоњен на помоћ и подршку свог најстаријег зета, почео стварање јаког породичног савеза, који ће бити стуб борбе против надирања Турака на просторе Србије.

Као и све племкиње тога времена, и Мара Бранковић била је веома добро образована, одлично васпитана и на двор Вука Бранковића дошла је са циљем и намером да му помогне да, када за то дође време, наследе српски трон. Биле су то наде које је гајила, јер кнежевски пар дуго није могао да добије сина, међутим, од тих нада није одустала ни када су се родила њена браћа – Стефан и Вук.

Попут већине средњовековних племкиња, и Мара је живела у сенци свог моћног мужа, коме је у складном браку родила три сина : Гргура, Ђурађа и Лазара. Али, никада није пристала да буде само сенка свог супруга, већ је ковала планове, и будући веома амбициозна чинила је све, да једнога дана, један од њених синова наследи престо Лазаревића.

Када се догодио косовски слом, дошло је до првог раскола између најближих сродника. Лазар је погинуо, а амбициозна Мара је почела да ради на остварењу свог плана, да на престо Србије доведе свог супруга Вука Бранковића, као јединог непораженог српског великаша, који није прихватио турско вазалство.

Кнегиња Милица је осујетила тај план, преузимајући, у јесен 1389. године, на великом државно-свештеном Сабору, и формално власт над Србијом, по жељи кнеза Лазара, који ју је пре одласка у Бој на Косову, именовао за регента који ће владати Србијом у име њиховог малолетног сина, Стефана.

Ту долази до коначног разлаза двеју водећих великашких породица – Лазаревића и Бранковића, што ће довести до почетка великог непријатељства.

Вук Бранковић по Марином наговору, већ у јесен 1392. године, почиње да повлачи породично благо у Дубровник, а започиње и преговоре са Дубровачком републиком, да Бранковићи постану њихови држављани.

Такође, у договору са још једним рођаком, Николом Горјанским, другим кнегињим зетом, за кога је била удата Миличина и Лазарева кћи, а Марина сестра – Теодора, Вук Бранковић склапа договор да Угарска нападне ослабљену кнегињу, не би ли је натерали да се повуче са престола, и препусти владавину Србијом Вуку.

Тај план је пропао, али амбициозна Мара није престала да потпирује пламен мржње према мајци, браћи и сестри Оливери. Зато привидно, умирује Вука и саветује га да прихвати положај вазала, не би ли умирио турског султана Бајазита и саму кнегињу Милицу, а затим наставља преговоре са Угарском, не би ли успео да се докопа српског трона.

Иако само привидно вазал, Вук је наставио да избегава вазалске обавезе, није отишао у Сер, на састанак свих вазала са султаном, а одбио је и да пошаље војску у Бој на Ровинама, у коме су страдала још два српска великаша, која су поред Стефана Лазаревића учествовала у бици – Марко Мрњавчевић и Константин Дејановић.

Султану је то била кап која је прелила чашу. 1396. године ухватио је и утамничио Вука Бранковића, који је 1397. године и преминуо у заточеништву.

За Мару је то био ударац најтежи од свих. Мржња према мајци, брату и сестри, коју је до тада тешком муком обуздавала, покуљала је, највише због тога, што је султан Бајазит, под Оливериним утицајем, одузео велики део територија Бранковића и дао их Стефану Лазаревићу на управу, остављајући Мари и Вуковим синовима, само нешто мало поседа око Вучитрна и Трепче. Тада је Мара постала глава породице Бранковића, и вребала је прилику како да њени синови поврате своју очевину, али је смишљала и како да се освети Лазаревићима за пропаст своје породице.

1402. године, султан Бајазит се припремао за одсудну битку код Ангоре, како би покушао да заустави продор Татара предвођених Тамерланом на тле Отоманске империје. Бранковићи су у томе видели своју прилику да се реше двојице непријатеља, Бајазита и Стефана. Знајући да ће султану бити потребан огроман новац за опремање војске, подигли су новац остављен у Дубровнику, и потплатили великог везира Али Пашу, да од султана издејствује ферман којим ће за учешће у боју код Ангоре, Бранковићи добити своје поседе назад. Султан је ферман издао, али је био решен да се након битке обрачуна и са Али Пашом, и са Бранковићима, које би натерао да се покоре Стефану Лазаревићу. Ипак, успео је да натера српске трупе да се уједине и да се сва српска војска бори под командом Стефана Лазаревића. Међутим, пораз код Ангоре спречио је Бајазита да своје намере спроведе у дело. У тој бици заробљен је један од Вукових и Мариних синова – Гргур, а Стефан Лазаревић је упркос непријатељству, успео да преко банкара из Ђенове, обезбеди Ђурађу Бранковићу новац за откуп брата.

Када је постао свестан да је турско царство сломљено код Ангоре, Стефан је пошао према Бруси да из харема спаси сестру Оливеру, у чему је успео, а затим се упутио у Византију, где га је Јован VII Палеолог, византијски цар окрунио деспотским знамењем. Тада је кренуо на острво Лезбос, да у граду Митилени запроси царичину млађу сестру, Јелену Гвателузи, али је пре поласка имао велику свађу са својим рођаком Ђурађем Бранковићем, који је затражио да му се врати очевина, коју је султан Бајазит одузео, и дао Стефану на управу. Стефан је то одбио, и затражио од своје тазбине да Ђурађа задрже у царској палати под стражом. Међутим, Ђурађ је успео да побегне и врати се у турску, код Бајазитовог сина челеби Сулејмана у Едирне, одакле је са три хиљаде турских копљаника кренуо на Србију.

Вест да је Ђурађ у савезу са Турцима кренуо на Србију, Стефан је добио у Митилени, одакле је лађом на весла кренуо у Улцињ, код сестре Јелене и зета Ђурађа Страцимировића Балшића.

Оливеру је поверио на бригу сестри и зету, а одатле је, са триста копљаника кренуо преко Плава ка Проклетијама. Претходно је послао гласника кнегињи, која је окупила и послала војску, која се са Стефаном и копљаницима Ђурађа Балшића састала у Плаву, одакле су тајно кренули на Косово да зауставе Ђурђа Бранковића и Турке.

У крвавом братоубилачком сукобу, код једне од највећих српских светиња коју је сазидао краљ Милутин, Грачанице сукобили су Лазаревићи и Бранковићи. Стефан је са својом војском разбио турске чете, али је Вук Лазаревић тада одбио послушност брату и остао без великог дела најамника које је унајмила кнегиња Милица. Тада је поред сукоба са Бранковићима, дошло и до сукоба са братом Вуком, који се током ноћи, са мaлим бројем оданих, одметнуо и пребегао Турцима, отишавши код Сулејмана у Едирне.

Период од 1405. године, смрти кнегиње Милице, па све до смрти деспота Стефана Лазаревића, био је тежак за Србију. То је било време обележено сталним сукобима, чаркама и размирицама које су потрајале све до Марине смрти, 1426. године.

Све до 1412.године, Мара није опростила брату, мајци и сестри оно што је у својој гордости и себељубљу сматрала издајом, а у ствари је била неограничена жеља за влашћу коју није дочекала да утажи.

Ипак, те године се помирила са Оливером, и заједно са њом водила преговоре о помирењу деспота Стефана и Ђурђа Бранковића, који је именован за деспотовог наследника.

Тиме су се намириле старе мржње и непријатељства, и отворило ново поглавље српске историје.

Аутор : Јелена Недељковић

извори :

• Nikola Giljen, Olivera Šaranović, Sonja Jovićević Jov, Princeza Olivera, zaboravljena srpska Kneginja, Beograd 2009. ISBN 978-86-912875-0-4. (Princessa Olivera, zabыtaя serbskaя knяginя. ISBN 978-86-912875-1-1., Princess Olivera, a forgotten Serbian Heroine. ISBN 978-86-912875-2-8.).
• Nikola Giljen, Olivera Šaranović, Sonja Jovićević Jov, Kneginja Olivera, put ružama posut,Beograd 2010. ISBN 978-86-912875-3-5. (Die Fürstin Olivera, mit Rosen bestreuter Weg. ISBN 978-86-912875-4-2.).