Први српски Устанак и настанак династије Карађорђевић
Након смрти деспотице Ангелине Бранковић, српски народ остаје без својих владара и вођа који би га охрабрили и усмерили да пружи отпор турским освајачима. Биће потребно чак неколико векова да Срби збаце јарам турског ропства, и подигну буну која ће им донети слободу.
Српски трговац, фрајкор који је ратовао у Срему и гласовити хајдук, Ђорђе Петровић, заједно са осталим хајдучким вођама, у зиму 1804. године одлучиће да је време да се Србија ослободи, и почеће са реализацијом дуго припреманог плана да се поведе Буна против Турака, а нарочито против четворице дахија, који су командовали турском војском из Београда и одлучивали о судбини поробљеног народа.
Како су зулуми постајали све тежи, народни прваци, кнежеви, трговци, учитељи и свештенство, одлучили су да морају да зауставе злочине турских крвника.
Један од највећих разлога за подизање Устанка била је Сеча Кнезова када су, у зиму 1804.године Турци погубили највиђеније Србе из свих нахија којима су управљали, а међу најзнаменитијим убијеним српским вођама били су кнежеви Алекса Ненадовић из Ваљева и обор-кнез Илија Бирчанин из Суводања. Поред њих погубљени су и виђенији српски кнежеви : Стеван Палалија, Стојан из Зеока, игуман Хаџи Ђера из манастира Моравци, архимандрит манастира Боговађа Хаџи Рувим, хајдучке вође Гарвило Буђевац, затим чувени буљубаша Јанко и многи други.
Дахије су мислиле да ће сечом кнезова умирити револуционарне идеје код Срба, међутим, само су изазвали још већи револт.
На сабору у Орашцу за вођу буне је изабран Карађорђе Петровић. Аганлија, један од дахија покушао је преговором да заустави побуну, али није успео. Убрзо су устаници ослободили већи део Београдског пашалука.
Султан је послао Бећир пашу, босанског везира да умири устанике и погуби дахије, али ни то није успело. Зато султан, 1805. наређује новом београдском паши, Хафиз паши да угуши устанак. Међутим Срби су дочекали пашу и потукли његову војску у боју на Иванковцу.
Године 1806, султан је послао велику војску из Босне и из Ниша према Србији. Устаници су потукли обе војске, Босанску на Мишару, а Нишку на утврђењу Делиграду. Убрзо су закључили са Турском, Ичков мир. Руси су наговорили устанике да одбију Ичков мир јер су започели рат с Турском. 1807. Срби су ослободили Београд и почели с Русима заједно ратовати против Турака у Неготинској нахији и победили у три битке. Срби су 1809. ослободили читав пашалук и неке делове Босне и Новопазарског санџака. 1809. су у бици на Чегру потучени од Турака због неслоге војвода. Русија је с Турском закључила Букурешки мир 1812. год. Према одредбама осме тачке мира требало је да устаници добију аутономију. Али Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна напали Србију и освојили је. Карађорђе је са најугледнијим старешинама прешао у Аустрију, а затим у Русију.
Јелена Јовановић
А иза сваког моћног човека, стоји јака, храбра и одана жена, која следи свог човека и његове циљеве, пружа му несебичну подршку и љубав. Таква је била и Јелена Карађорђевић, супруга Вожда Карађорђа, мајка и родоначелница династије Карађорђевић.
Рођена је између 1765. и 1771.године у селу Маслошево. У једној од виђенијих српских породица. Отац јој је био јасенички обор-кнез Никола Јовановић, а мајка Босиљка.
Ту ју је и запазио стасити хајдук. Иако о њој и њеном животу не знамо много, чак не знамо ни како је изгледала у младости, јер прва слика која приказује њен лик је портрет који је приказао, слободно можемо рећи, мајку савремене Србије као старију жену, обучену у традиционалну одећу, косе покривене марамом.
Али да је била лепа у младости и да је имала нешто што друге девојке нису, говори чињеница да ју је пркосни Карађорђе отео када је имала само 15 година. И други су је желели, младић Вукоје је то и главом платио – када је на вашару у Јагњилу покушао да Ђорђа одвоји од Јелене, у његови грудима остао је траг Ђорђеве кубуре.
Ћерку јасеничког обор-кнеза Николе Јовановића и Босиљке из Маслошева Ђорђе је традиционлно запросио, али доживео је и одбијање јер није био довољно богат за ову домаћинску кућу. Реакција Црног Ђорђа била је за његову одлучност и упорност сасвим очекивана – отео ју је. Са извора у Јагњилу, где је живела код тетке након што јој је мајка умрла, Јелена је у јесен 1785. или 1786. године, са котловима за воду, доведена у кућу Петровића.
Према другој верзији, Карађорђе је спасао Николу Јовановића и малолетну Јелену турске заседе јер је један од Турака желео лепу Јелену Јовановић. Али шта још знамо о њој? Карађорђе је толико маркантна личност и све што је радио најмање га везује за породицу, у смислу физичког присуства. Он је ратни лидер, то је свет мушкараца, једва је присутан у породичном делу живота. И управо то од његове жене чини некога ко је имао задатак да породицу изведе у тренутку када је он водио Србију. Јелена, као и многе жене тог времена има вишеструко сложен и одговоран задатак, да у тешким и бурним временима, сачува и одгаји потомство, да брине о домаћинству и да сачува породицу на окупу, док мушкарци, предвођени њеним мужем воде борбу за ослобођење Србије.
Опадањем хајдучије 1793. године доживела је и мирне године у Топли са својим Ђорђем, где се бавио трговином стоке са Хабзбузима. Живот је ишао својим током све до 1804. године, што је почетак деветогодишње Карађорђеве управе устаничком Србијом. Прелазак Карађорђев у Аустрију 1813, па у Русију, све је то засигурно Јелена преживљавала на свој начин.
„Уочи одласка на Смедерево, са одредом, где га је позвао бимбаша Станко Арамбашић, умро му је најстарији син Сима (1798). Мемоаристи ништа друго не казују сем да је отац, иако у жалости, морао да иде на војну“, бележи проф. др Радош Љушић у књизи „Карађорђе: истина и мит“. О уцвељеној мајци, којој не преостаје ни да плаче на мужевљевом рамену ни речи. Ипак, то и прећутно много говори о Јелени Карађорђевој.
Једно време Јелена је провела у манастиру Крушедол у Срему, где је, кажу, научила да спрема „господска јела“, што ју је касније издвојило као домаћицу у Тополи, када је дочекивала важне устаничке војсковође. Наводи се да би у важним приликама применила и моду из Немачке, кафу с млеком, али у времену када жена није могла да живи нескромно, и у Карађорђевој кући све је било као у просечном српском домаћинству.
Тајни Карађорђев долазак у Србију 1817. године ради договора са Милошем Обреновићем учинио је Јелену удовицом. По Милошевој наредби Вожд је убијен у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане. Његова препарирана глава послата је султану у Истамбул.
Без Карађорђа, уз децу, Јелена наставља свој животни пут све до 1842. године. Умрла је у Београду, а једна друга, нетипично јака жена за тадашње доба, није је напуштала.
Њена смрт, а посебно њен погреб били су веома дирљиви. То је прича о опроштају, о погаженом кумству, о животу са огромним болом и разочарењем, али и једна снажна прича о снази жена које су живеле у том времену.
Преминула је исто онако како је живела, као једна тиха жена са села, без икаквих привилегија.
Љубица Обреновић у том часу била је кнегиња Србије. Испратила ју је на последњи починак идући за њеним погребом од Београда до Топлоле.
Та прича двеју жена, које покушавају да разреше нешто што је питање политичке одлуке, носи не само драмски моменат, већ и жеско саосећање, исту патњу, исту тешку судбину.
Аутор : Јелена Недељковић
- Радош Љушић“Карађорђе“ , Завод за уџбенике, 2005.године
