Хиљаде цветова јоргована, најразличитијих нијанси попут финог ткања на паперјастим огртачима дама племенитог рода и чисте крви, просули су се те, 1250. године, долином Ибра. Невесту, и њене сватове који су долазили у Србију, и запахнули су својим опојним мирисом. Сиви, нежно ружичасти и љубичасти, обојили су и небо и земљу, којом ће проћи поворка која је у њену нову домовину допратила будућу српску краљицу – Јелену Анђел.

Засађени су по наређењу српског владара Уроша I Немањића, сина Стефана Првовенчаног из брака са Аном Дандоло.

Био је то први знак поштовања и љубави младог владара према својој изабраници и жеља да јој нова домовина што пре омили и да је заволи. Пронциљиви Урош је свакако у својој намери успео. Јелена је Србију заволела и Србија је заволела своју краљицу. А ко је заправо, била, лепа принцеза Јелена Анжујска?

Рођена је око 1236. године. Постоје о њој многи извори, писани и материјални. Материјални су остали трајно забележени на сликарским и фрескописним композицијама у многим манастирима, јер је Јелена Анжујска једна од владарки династије Немањић која је највише осликавана.

Писани извори налазе се у многим летописима, „Житија Краљице Јелене“ које је саставио архиепископ Данило Други, затим зборника „О животу краљева и архиепископа српских“ које се још назива „Данилов зборник“, а о њој су писали и често је у својим хагиографским текстовима помињали Патријарх Пајсије, Мавро Орбини и гроф Ђорђе Бранковић. Помињао ју је и Теодор Метохит у свом „Посланичком слову“, приликом описа преговора цара Андроника II и Милутина о женидби српског краља и малолетне принцезе Симониде. Јелена се помиње и у пет родослова: Карловачки, Загрепски, Пајсијев, Врхобрезнички и Пејатовићев родослов.

Архиепископ Данило Други, њен биограф и аутор „Житија краљице Јелене“, тврдио је да је била „рода фрушкога“, односно француског племства, док ју је као рођаку поменуо и Карл Први, краљ Сицилије и Напуља. Енглески историчар Гордон Макданијел је записао да је унука сестре Бодуена Трећег, латинског цара Константина. Она је, наводно, рођена 1236. године као Јелена Анђелина, кћерка мађарског племића Јована Анђела, војводе Срема и француске племкиње Матилде де Вјанден. Оно што је сигурно јесте да се удала за Уроша Првог и да му је родила синове Драгутина и Милутина, док се о полу и именима остале деце спекулише.

И сигурно је да се по много чему разликовала од српских владарки, поготово претходница, јер је била испред свог времена и размишљања да јој је место у кући, а улога да рађа наследнике. Знала је, хтела је и чинила много више од тога, мешајући се супругу и у унутрашњу и спољну политику, а колико је била мудра, јасно је било по томе што су је ценили „и православци и Латини“.

Познавајући је, архиепископ Данило је могао да закључи да је била:
„Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у заповедању кротка, да теши нелицемерно и безболно, а колика је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је украшена сваком врлином.“

Била је изузетно образована, говорила је неколико страних језика, вична дипломатији и вештинама преговарања, позивала свештенике, учествовала у разговорима о светом и световном и словила за једну од најпросвећенијих личности свог времена.

На свом двору, који се налазио у месту Брњаци, на самом рубу Косова и Метохије, организовала је преписивање књига, које је касније поклањала. Организовала је прву библиотеку, која је носила назив „књигохранилиште“, а у жељи да помогне девојкама које нису биле племенитог рода, организовала је школу у којој их је уз помоћ светогорских монаха и грчких учитеља, описмењавала, учила вођењу домаћинства, ручним радовима,

Иако је била римокатоличке вероисповести,  заједно са краљем Урошем I била је посвећени ктитор многих манастира и велики добротвор.

  1. године подигла манастир за православне монахе и то у Стону, на месту порушене Богородичине цркве.

Даривала је фрањевачки католички ред, а у Бару, где је имала двор, 1288. је саградила фрањевачки манастир са црквом. За њено име се везују и храм и манастир Свете Марије у Скадру, као и фрањевачки манастир у Улцињу, али њена најзначајнија задужбина је свакако Градац. Никао је око 1270. године на ободу Голије, а архиепископ Данило наводи да је основан као велики и богат манастир, у име пресвете Богородице.

Јелена Анжујска је све време надгледала његову градњу, изабрала је монахе који ће ту боравити, уредила устав и каноне и поклонила манастиру богато имање.

Када је 1280. године одлучила да се замонаши, учинила је то у цркви Светог Николе у Скадру. Архиепископ Данило каже да је одмах примила највиши монашки чин – велику схиму, али није узела ново монашко име, што је било врло неуобичајено.

Колико год да је допринела српском народу, има и оних који „прозивају“ њену доброту, називајући је женом жељном власти, што се наводно потврдило у тренутку када је њен старији син Драгутин ушао у сукоб са оцем, збацивши га са престола.

Он је тада молио и добио њен благослов, али јој је за узврат дао Зету, Требиње, Плав, извориште Ибра и Приморје, па је све то постало „земљом краљице матере“.

Од 1282. године Драгутин више није владар, јер је у корист брата Милутина абдицирао у Дежеву.  Имала је великог утицаја на оба сина и њена жеља је била да се, упркос свим размирицима поштују, измире и успоставе братске односе.

Иако се озбиљно разболела, краљица Јелена је доживела дубоку старост и умрла је осмог дана фебруара 1314. године у свом дворцу Брњаци.   Како је и желела, сахрањена је у манастиру Градац, а на последњи испраћај су дошли не само духовни и световни великодостојници, него и много сиромашних и несрећних, којима је током живота помагала.

„Тако сам ваистину видео где одасвуд иду славни, тако исти ништи и страни, хроми и слепи, којима беше хранитељка ова госпођа моја“  записао је архиепископ Данило.

 

Кивот Јелене Анжујске, манастир Градац

Заштитница заљубљених у Требињу

Три године после смрти, Јелена ја проглашена светитељком. Данас је слави Српска православна црква. – Када је прошло три године, Бог јавља своју брзу благодат, коју је сам завештао изабранима својим. Неким провиђењем у сну, јави се једноме од изабраних монаха. И тако је оворивши раку, где беше погребено њезино тело у земљи, и нађоше га неповређено, где лежи као у роси – записао је архиепископ Данило. Такође, Јеленин кип краси бедем требињског Старог града. Пред кип би, по речима старих Требињаца, долазили заљубљени парови са неким цветом и жељом да света краљица благослови њихову љубав.

Аутор : Јелена Недељковић

Извори :

 

 

Повезане објавеВише од аутора

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име