- године, када је и „ЗАМ“ постао превазиђен као субкултурни феномен, Саша Поповић, удружен са бившом сарадницом из оркестра „Слатки грех“ – Лепом Бреном, оснива „Гранд Продукцију“.
По мишљењу водећих социолога и културолога, турбо фолк је окарактерисан као јефтини спој лажне сентименталности и малограђанштине.
Томе је умногоме допринео и изглед певачица у ТВ натупима и спотовима. Највише критика су трпеле због пренаглашене шминке, у великом броју наступа потпуно неадекватне прилици, и ништа бољих одевних комбинација, које су често подсећале на кабаретске и варијететске костиме, иако су се утркивале у рекламирању најпознатијих светских брендова.
Социолог Сретен Петровић, један од највећих критичара појаве турбо фолка код нас, рекао је да : „новокомпонована музика врви од баналности и лажне сентименталности.“
Према Марији Грујић: „Турбо-фолк је музичка продукција која се у последњих двадесет година издвојила као најутицајнија у Србији, која чува елементе некадашње новокомпоноване фолк музике, али модернизоване новим звуковним технологијама и притом задржава елементе изражено сексуализоване естетике репрезентовања жена, а то у модерним оквирима значи афирмација агресивног сексипила са елементима порнографске и садо-мазо сексуалне културе.“
Овај феномен, посредно ће, кроз друге музичке жанрове, јер музички извођачи из мањих земаља често плагирају и копирају звезде из великих, светских продукција, утицати и на књижевност, која ће доживети хипер продукцију самозваних „списатељица“ махом са платформе „Wattpad“, као и ауторки које за своју тематику узимају еротику, порнографске моменте као и елементе горе поменутих „садистичко- мазохистичких“ односа.
Такође, са ратом деведесетих, прошириће утицај погрешно постављених премиса о националном и етничком, где ће се величати и херојима називати људи из криминалног окружења, па ће тако, оживети и у другим врстама уметности, кроз разне жанрове па и филмску уметност, кроз филмове „Јужни ветар“ који чак и носи симболичан назив једне од првих турбо фолк продукцијских кућа, која је и лансирала разноразне певаче попут Синана Сакића, Шемсе Суљаковић и Драгане Мировић, који ће у рекордном року постати омиљени певачи припадника криминалних кланова, који су их обасипали сувим златом и баснословним новцем.
Биле су то незамисливе своте новца за припаднике интелектуалних и радничких слојева друштва, у земљи окованој санкцијама, у којој је беснео грађански рат.
Посебан феномен представља успон ружњикавог, петнаестогодишњег девојчурка из Житорађе, која се у шареном прслуку, обученом преко спортске мајице и хеланки, појавила на тада, јединој националној телевизији отпевала „Цветак зановетак“.
Светлана, тада Величковић, постала је принцеза широких народних маса. На сваком вашару, под свим шатрама, у свакој кафани дуж ибарске магистрале одјекивао је „Цветак зановетак“.
Тако врцкаву, запазио ју је „контроверзни бизнисмен“ Жељко Ражнатовић Аркан и тако је Светлана Величковић, постала Светлана Ражнатовић, некрунисана краљица сурчинског криминалног клана.
О повезаности „сурчинског“ и „земунског“ клана испредане су разне приче, које су, смрћу актера прерасле у урбане легенде, али оно што је остало запамћено је да је сваки клан имао своју „певачицу“ уз коју су радо банчили, па се тако развијало отворено и поприлично скандалозно супарништво између Светлане Ражнатовић-Јелене Карлеуше и Гордане Божиновске које су биле миљенице ових „организација“.
То је био почетак суноврата свих културних, моралних и уметничких вредности.
Погажени су сви принципи уметничког стваралаштва, и то се наставило кроз године и године рада „Гранд продукције“ као темеља, окоснице и главног узрочника и кривца за пропаст и срозавање културних и традиоционалних образаца у српском друштву.
Зашто?
Зато што су стварањем јефтине разоноде за ратом и ембаргом слуђене људе, уназадили бившу југословенску музичку и културну сцену песмама које су испод сваког уметничког критеријума.
Зашто је онда турбо фолк доживео оволику популарност?
Одговор се, пре свега може потражити у привиду о лакој заради, лаком богатству, моћи и утицају који се промовише као нека врста нове нормалности.
Кратке, плитке и површне везе, скандалозно понашање, опијати, дивљање у саобраћају за воланом „моћних машина“, огромне своте новца које су у оптицају, као и повезаност са сумњивим ликовима из подземља.
Такве, померене вредности промовисане су као модели и узори, а певачи и посебно певачице представљају се као неко ко диктира трендове у моди и животу.
То је, наравно више него погрешно.
Зашто?
Зато што су постулати праве уметности одавно постављени. Један од најквaлитетнијих есеја о уметности, вредности уметничких дела, етици и естетици написао је проф. Богдан Поповић и насловио га : „О васпитању укуса“ из 1896.
Богдан Поповић је рашчланио појам књижевног укуса и примарно га одредио као способност осећања лепота у књижевним делима или као способност оцењивања књижевних дела. Потом га је разложио на девет особина које би требало да буду пријемчиве сваком наставнику/професору и које би временом требало да буду пријемчиве и ученицима.
Те особине су:
1) Од природе нежно осећање;
2) Жива и пластична машта;
3) Опште образовање
4) Познавање великог броја књижевних дела
5) Књижевно знање језика
6) Правилан суд
7) Стручно образовање
8) Познавање човека
9) Велико искуство живота.
Све у свему, Поповић је сматрао да је укус естетска категорија која се мења кроз време и да књижевно образовање не треба предавати, него поступно васпитавати кроз призму горепобројаних особина, које чине интегрални део књижевног укуса.
Такође, сматрао је да о укусима треба расправљати. Шеста особина је необично важна у илустровању одговора на, сетимо се, горепостављена питања. Богдан Поповић каже да „Правилан суд“ стоји врло високо међу набројаним особинама и да је то најважнија способност душевна. У крајњој линији, она долази да све прибере, и утиске, и осећања, и представе, и опажања, да све среди, процени, пресуди и да тиме оно што је стечено учини нашом стварном својином.
Уметничка дела су попут ситуације у којој човек тесно прислања своје око на кључаоницу и тада, кроз тај мали отвор на брави, види једну просторну ширину са друге стране, а тривијална дела су попут ситуације у којој је човек удаљен на десет метара од врата и тако, са те удаљености, покушава да провири кроз кључаоницу. Уметничка дела (естетски врло високо постављена) у себи садрже вишезначност, односно таква дела дају више идеја и отварају хоризонте тумачења. Но, шта то обезбеђује толику популарност турбо-фолк песмама, самим тим и популарност оним субјектима који их изводе? Кључно је оно што раде текстописци, ту лежи суштина популарности оваквих песама.
Текстописци ових „песама“ или било који текстописац турбо-фолк песама осећа добро такт времена и осећа оно што већина са ниским нивоом естетске индивидуалне свести тражи за некакав вид забаве у целокупном колоплету друштвено-политичких превирања.
И зато, турбо фолк, колика год била његова популарност никада неће постати вредности на које се треба угледати, нити су то вредности које ће заживети као етички и естетички еталон и узор, посебно младима.
