„Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.
Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.
И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;
И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,
Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, –
Твоје већ давно ископане очи!“
Најтрагичнија личност женске историје Србије, свакако је била и остала Симонида. Четврта супруга краља Милутина Немањића. Невина жртва политичких игара моћи, о којима ништа није знала нити је слутила да је она у центру тих дешавања.
Симонида се родила 1294. године, као једина ћерка Ирине (Јоланде) од Монферата, друге супруге византијског цара Андроника II Палеолога. Ирина и Андроник су већ имали три сина: Јована, Теодора и Димитрија. Ирина је имала и неколико побачаја или рано умрле деце. Пошто се цар жалио на губитак женске деце по порођају, када је дошло време да се царица поново породи, по речима историчара Георгија Пахимера, једна од искуснијих дворских дама је предложила да се у току порођаја истовремено пред иконама дванаест апостола одржавају молитве и запали по једна свећа исте величине и тежине. По овом византијском обичају, који се задржао и вековима након пропасти Византије, новорођенче је требало назвати по апостолу испред чије иконе би свећа последња догорела. Пошто се најдуже одржала свећа пред иконом св. Петра, чије је првобитно име било Симон, девојчица је добила име Симонида, апсолутно, до тада уникатно име у византијској традицији.
Симонида је имала само пет година када је њен отац, византијски цар Андроник Палеолог, послао на српски двор. Мала принцеза била је залог мира и невеста Стефана Уроша Другог Милутина, који је тада имао непуних педесет, неколико бракова иза себе и одраслу децу.
Венчање је обавио охридски архиепископ Макарије у пролеће 1299. Србима је, у име мираза, призната освојена територија изнад фамозне линије Охрид – Прилеп – Штип. Симонида је тако постала Српкиња и четврта жена 40 година старијег краља Милутина, упркос томе што је на двору Немањића био јак отпор према браку са византијском принцезом.
Српски краљ Милутин, деда Душана Силног и отац Стевана Дечанског, имао је посебан однос према женама. Обожавао их је, а Симонида је била мало дете. Ипак, тадашњег патријарха Јована је највише бринуло питање њеног правног положаја, пошто је Милутин са Андрониковом ћерком склопио четврти брак, који православна црква није сматрала канонским. Две деценије она је „трпела“ краља, за њу веома старог човека. Ни свекрва, чувена Јелена Анжујска, није је волела, јер није волела Византију. Трпела је и рођену мајку, царицу Ирину, која је покушавала да искористи њен положај на двору моћног краља Милутина.
Списак знаменитих антипаламита, открива да се Симонида током 14. века живо интересовала за теолошка питања и маштала о томе да се замонаши. Када јој је мајка Ирина напрасно умрла, млада српска краљица је отишла на њену сахрану у Цариград и решила да се не врати мужу. Појавила се у монашкој ризи пред Милутиновим људима. Њихово запрепашћење и збуњеност пресекао је Симонидин полубрат, деспот Константин Палеолог, који јој је стргао одећу и натерао је да обуче световну одежду. Предао је српском посланству и поред Симонидиног опирања и суза.
Краљ Милутин јој је наредио да се сместа врати или ће опет да покрене рат. Одмах је послао и своје изасланике са претњама. Млада и лепа Симонида тада је имала 22 године. Вратила се супругу, а када се Милутин разболео, није се одвајала од њега. Сви су били затечени њеном великом бригом и негом болесног мужа. Милутин је умро 19. октобра 1321. године. Две и по године касније, проглашен је за свеца. Постоје записи да је Симонида, поводом тога, послала прелепо кандило да украси његов гроб. Историчари, попут Станоја Стојановића, сматрају да је то био очиглeдан доказ да у њој није било нимало мржње према много старијем мужу. Симонидина велика жеља да обуче монашку ризу, испунила се одмахнакон Милутинове смрти, 29. октобра 1321. године. Постала је монахиња у манастиру Светог Андреје у Царигарду, где је сву своју љубав посветила Богу. У монашкој ризи живела је на византијском двору. О Симонидином брачном животу са Милутином није сачувано много докумената, тек неколико записа. Према споразуму, којим је српско-византијска граница повучена линијом Охрид-Штип-Велес, Симонида је требало да буде васпитана на српском двору све док не буде била довољно зрела да преузме брачне обавезе. У Средњем веку, младе племкиње су постајале пунолетне обично са 12 година и тада су најчешће удаване. По Пахимеровим речима, приликом првог сусрета Милутин је, супротно обичајима, сишао са коња и Симониду дочекао „пре као господарицу, него као супругу“. Тај детаљ открива колико је Милутин, искусни политичар и прекаљени ратник, придавао овом браку. То је био први, а показаће се и једини брак, који је један српски владар склопио са ћерком византијског цара.
Прича се да је због прекинутог детињства и несрећне ране удаје остала нероткиња и да је заувек омрзла мушки род.
Парадоксално, једини мушкарац кога је до смрти искрено волела, био је њен отац који jу је продао за мир – пише Исидора Бјелица у књизи о најчувенијим владаркама Србије.
O Симонидиним познијим данима зна се мало. Познато је да је наручила посмртну песму за оца и да је на наговор маћехе Марије Палеолог, против заљубљеног цара Душана, роварила код његове љубави, удовице Евдокије. Последњи пут, како записује историчар Ласкер, Симонида се помиње 1336. године као једна од присутних на великом збору државних и црквених достојанственика, који су судили завереницима против владе. Верује се да је умрла после 1345. године. Њена необична судбина била је инспирација многим уметницима, а лепота опевана у песмама и приказана на многим фрескама и сликама. Фреска у манастиру Грачаница, на којој је лик српске краљице, данас спада у једно од најчувенијих уметничких дела познатих широм света по лепоти стила којом је живописана. Била је инспирација Милану Ракићу за песму „Симонида“ и Милутину Бојићу за драму „Краљева јесен“. Астероид „1675 Симонида“, који је открио астроном Милорад Б. Протић, носи име по најмлађој српској краљици са двора Немањића.
Аутор : Jeлена Недељковић
извори :
Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
Р. Радић, Византија. Пурпур и пергамент, Еволута, Београд 2006, 145-150.
Мичета, Лука (2017). Краљ Милутин, биографија светог српског краља. Београд: Лагуна. ISBN 978-86-521-2456-5.
Лопушина, Марко (4. 12. 2014). „Симонида Немањић, најмлађа српска краљица”. Новости онлајн. Компанија Новости.
