Српски „Рат Ружа“ : Однос, историјски утицај међудинастијских сукоба између династија од средњовековне до модерне Србије , од Лазаревића и Бранковића до Обреновића и Карађорђевића
Несумњива је и неоспорна чињеница да је српска историја обележена ратовима са противницима који су је нападали споља, али је такође и непобитна чињеница да су српске династије ратовале што између себе, што са другим племићким породицама.
Средњевековна српска држава, односно Рашка била је епицентар унутрашњих династичких сукоба међу припадницима династије Немањића, који нису презали да у ратне походе крену против најближих чланова своје породице, очева, браће.
То се догодило и након смрти последњег владара династије Немањић- Душана Силног, када су браћа Мрњавчевић збацила Уроша V Немањића, познатијег као Урош Нејаки и прогласили се сувладарима.
Тај чин проглашења за сувладаре, била је само формалност, јер су Мрњавчевићи заправо преузели сву административну и извршну власт. Можда најинтересантнији сукоб великашких породица у борби за превласт, била је борба између Николе Алтомановића и кнеза Лазара Хребељановића. Он је Алтомановића поразио као предводник снажног породичног савеза који је формирао са својим зетовима, међутим, ни тај савез није потрајао.
Наиме, непосредно пред Косовску битку, сви важнији великаши, пре свега Вук Бранковић, предлагали су кнезу Лазару прихватање вазалног положаја Срба који кнез Лазар није прихватио, што ће довести до Вуковог напуштања савеза и самосталног ратовања против Турака.
Тиме је започео огроман сукоб између династија Лазаревић и Бранковић, који ће, у деценијама свог трајања донети мноштво сплетки, интрига па и отворених сукоба.
Један од најзначајних догађаја био је отворени покушај збацивања деспота Стефана Лазаревића са престола, кога су племићке породице, предвођене Бранковићима и деспотовим рођеним братом Вуком, оптужили Султану и Високој Порти да спрема савез са Угарском а против Отоманске Империје.
У том турбулентном периоду, великих историјских промена, долази до сукоба између династија Лазаревић и Бранковић и обрачуна који ће у великој мери утицати на будућност Српске Деспотовине.
21.новембра 1402. године, на дан посвећен Сабору Светог Архистратига Михаила и свих бестелесних сила, у народу познатији као Аранђеловдан, две војске, предвођене највиђенијим представницима српске властеле, Деспотом Стефаном Лазаревићем и Ђурђем Бранковићем, сукобиле су код Грачанице.
Био је то сукоб који је показао сву трагедију, поделе и страдање српског народа у међусобној борби властеле за превласт.
И као да то није било довољно, трагедија се продубила сукобом међу браћом Лазаревић.
Када је видео да је угарска војска, под заповедништвом Ђурађа Бранковића поражена и да од свргавања Деспота Стефана неће бити ништа, Вук Лазаревић се, подржан властелом незадовољном владавином Деспота Стефана, окренуо Турцима и у савезу са турском војском из Сера, којом је командовао принц Сулејман, покушао је да нападне Србију.
Тај напад спречен је дипломатском вештином кнегиње Милице и њене рођаке Јефимије/ Јелене/ Мрњавчевић, које су отишле у дипломатску мисију са циљем да спасу и Србију али и сачувају живот и осигурају Деспоту Стефану опстанак на трону.
То им је успело, а коначни успех био је још већи, јер је резултирао помирењем Лазаревића и Бранковића, и проглашењем Ђурађа Бранковића за наследника Деспота Стефана.
Међутим, усуд српских династија је одувек био такав, да су морали за власт да се боре у међусобним обрачунима, и да их решавају крвавим сукобима.
И то се пренело и на нововековне српске династије Карађорђевиће и Обреновиће.
Био је то сукоб који је трајао осамдесет и шест година, и који је завршен крвавим Мајским превратом, у коме су на најбруталнији начин убијени Краљ Александар и Краљица Драга Обреновић.
Оно што је многим, посебно страним историчарима занимљиво и представља својеврсни феномен, је да у Србији, скоро 120 година након Мајског преврата и нестанка династије Обреновић са историјске сцене, постоји подела народа на присталице Обреновића и присталице Карађорђевића.
Иако народно предање каже да су Обреновићи генерацијама плаћали грех због убиства Вожда Карађорђа, то историсјки није доказано.
Обе династије су чиниле политичке грешке у својој владавини, што је доводило до међусобног свргавања.
Обреновићима, а нарочито Кнезу Милошу, замерало се да је апсолутиста, да не поштује Хатишерифе нити Правитељствујушчи Совјет, али му се, ипак највише замерала умешаност у убиство Вожда.
Иако протеран, након слома Првог Српског Устанка, Вожда је и даље био цењен и код народа и код виђенијих Срба.
У току владавине Кнеза Милоша подигнуто је шест буна, од којих је за последњу, Уставобранитељску, знала, и подржала сама Кнегиња Љубица, а буна је окончана тиме што је, иако је Тома Вучић Перишић успео да угуши буну, кнез Милош морао да пристане да сазове Скупштину и да призна сретењски Устав.
Тада је, 1839. године абдицирао у корист свог сина Милана, који је владао двадесет три дана и преминуо. Након њега, на власт долази књаз Михаило, коме су, баш као и кнезу Милошу замерила да влада апсолутистички, али, највише од свега замерали су му везу са рођаком Катарином Константиновић, кћерком Михаилове сестре од стрица, Анке, што је резултирало атентатом на Књаза у Кошутњаку, 29. маја 1868. године.
За ово убиство, иако то није никада недвосмислено доказано, оптужен кнез Александар Карађорђевић. Он је осуђен у одсуству на двадесет година затвора, а Аустроугарска је одбила да га изручи Србији и Обреновићима.
Тада су, у знак одмазде, сва имања Карађорђевића заплењена и продата по изузетно ниским ценама.
Иако кнез Александар Карађорђевић није имао директних веза са учешћем у атентату, читав судски процес који су изрежирали Миливоје Петровић Блазнавац и Никола Христић, Намесници новог српског кнеза, тада малолетног Милана Обреновића, био је усмерен на спречавање повратка Карађорђевића на власт.
Блазнавац је тиме учврстио своју позицију најмоћније политичке фигуре тог времена.
Међутим, ни владавина кнеза Милана Обреновића није протекла без побуна. Више пута је против кнеза, а потоњег српског краља покушана побуна, са циљем његовог свргавања са власти. Чак је у Смедереву на њега покушан атентат познатији као „Смедеревски намештај“.
Иако се и њему, као и кнезу Михаилу замерало то што су владали апсолутистички, а Милану посебно и то што се окретао Западу, конкретније Аустроугарској, свака побуна против је тумачена као покушај повратка Карађорђевића на власт.
Није помогло ни то што се радило о старом кумству међу двема породицама, ни то што је кнез Михаило крстио Љубицу- Зорку Петровић касније Карађорђевић, међусобне оптужбе за учешће у заверама и атентатима нису престајале.
Све је то кулминирало 1901. године, када је формирано удружење „Уједињење или смрт“ које је желело да са политичке и историјске сцене уклони Обреновиће.
Никола Хаџи Тома, кога су завереници послали у Швајцарску да преговара са кнезом Петром Карађорђевићем, успео је у својој мисији и питање наследника српског престола било је решено.
Побуњеним официрима на руку су ишле политичке околности, како унутрашње тако и међународне. Десило се неколико веома битних момената.
Због великог скандала, који је избио када је српска Краљица Драга наводно лажирала трудноћу, о чему су извештавали сви светски медији, а због чега су одбили да их у дипломатску посету приме Цар Николај Други Романов и Царица Александра Фјодоровна, кумови српског владалачког пара.
Војска је Краљу Александру отворено замерила што је оца, Краља Милана, сменио са положаја Команднта Активне Војске, што су Краљичина браћа Никола и Никодије Луњевица обилато користили и злоупотребљавали свој положај у друштву и војсци.
Замерали су краљевском пару што нису уложили довољно труда да се посмртни остаци Краља Милана врате у Србију, лошу материјалну ситуацију и неморално понашање Краљице и њене примарне породице, посебно браће и сестре Христине.
Ситуацију је додатно подгревала штампа, и то је довело до крваве ноћи Мајског преврата.
Била је то Вартоломејска ноћ за Обреновиће и њихове сараднике. Страдали су министри полиције, Димитрије Цинцар-Марковић, војске Велимир Павловић, краљичина браћа, а са свих положаја смењени су кључни људи одани династији Обреновић.
Тада на власт долази Краљ Петар Карађорђевић, али и он се суочава са нимало идиличном ситуацијом. Чланови организације „Уједињење или Смрт“ познатије као „Црна рука“ тражили су да им се признају заслуге за учешће у атентату, Пуковник Драгутин Димитријевић Апис фактички, иако не формално, преузима кључну улогу у војсци, генерал Петар Живковић се окреће против „Црнорукаца“ и преузима командовање војском.
Долази до отворених подела унутар Војске, јер сматрају да је време да се Краљ Петар због година повуче, а да на престо дође Принц Ђорђе. Војска изузетно цени Принца, који је храбар, одлучан, одликовани је ратник, али Николи Пашићу и Радикалима он не одговара и тада користе несрећну околност у којој је страдао посилни Принца, да га натерају да абдицира у корист брата Александра.
Александар Карађорђвић има велике снове. Сања да уједини све српске земље, да створи јаку пансловенску Краљевину, Срба, Хрвата и Словенаца.
На том сну активно ради након Првог светског Рата и самим тим стиче бројне непријатеље. Хрвати, предвођени Стјепаном Радићем буне се против уједињења, прибојавајући се великосрпских амбиција, а тога се боји и ВМРО у Македонији.
Све те околности довешће до атентата на Краља Александра у Марсеју 1934. године.
Тада почиње суноврат династије Карађорђевић који ће потрајати наредних четрдесет и шест година, до 05. октобра 1991. године, када се први потомак Карађорђевића, ЊКВ Престолонаследник Александар вратио у Србију. Био је то, на неки начин крај династичких и политичких превирања у Југославији, односно Србији.
Статистички гледано, обе династије које су владале модерном Србијом, на око су равноравне.
Династија Карађорђевић је била на власти три пута, укупно 72 године, 2 месеца и 21 дан (1804‐1817, 1842‐1858 и 1903‐1945). Обреновићи су владали у два наврата, укупно 70 година, 9 месеци и 11 дана (1815‐1842 и 1858‐1903). У време Карађорђеве владавине свакако треба убројати и време проведено у емиграцији (1813‐1817).
Он није свргнут са власти после пропасти устанка 1813. године, нити избором Милоша Обреновића за вођу Другог српског устанка 1815. године и у Србију се вратио 1817. као наследни Вожд. Тако, заправо, не постоји интеррегнум између 1813. и 1815. године, већ период двовлашћа између 1815. и 1817. године.У просеку су владари из обе династије владали око 14 година.
Најдуже је владао Кнез Милош Обреновић – више од четврт века (од тога више од 24 године у својој првој владавини 1815‐1839. године).
Најкраће је владао такође један Обреновић – Кнез Милан I, најстарији Милошев син и старији брат Кнеза Михаила. Он је владао свега 23 дана. Од Карађорђевића најдуже је владао Краљ Петар I (више од 18 година), а најкраће његов унук Краљ Петар II (11 година).
Обе династије дале су по 5 владара: једног Вожда (Карађорђе), 5 Кнежева (Милош, Милан, Михаило, и Милан Обреновић ИВ, и Александар Карађорђевић) и 5 Краљева (Милан Обреновић ИВ, Александар Обреновић V, Петар I, Александар I и Петар II Карађорђевић).
Милан Обреновић IV владао је и са титулом Кнеза (1868‐1882) и са титулом Краља (1882‐1889).
У обе династије насилном смрћу су страдала по два владара: Михаило (1868) и Александар (1903) Обреновић, и Карађорђе (1817) и Александар (1934) Карађорђевић.
Тројицу од њих су убили сами Срби, док је Краљ Александар Карађорђевић страдао од туђинске руке – хрватских Усташа и македонских ВМРО‐ваца. По тројица владара из обе династије умрла су природном смрћу.
Један Обреновић је умро у туђини, ван Отаџбине (Краљ Милан, 1901), док су двојица Карађорђевића преминула у изгнанству (Кнез Александар у Темишвару 1885., а Краљ Петар II у САД 1970. године).
Међутим, оно што је остало као питање без одговора било је, чија је власт од народа.
Карађорђа је изабрао народ, али је исти тај народ 1815. Године, на Цвети, поред, тада још увек живог и политички активног Вожда, за Вођу Другог Устанка изабрао Милоша Обреновића.
И мада, историја и право имају одговор да су обе куће бирали представници народа, чини се да народно предање има неко утемељење у свим догађајима који су уследили након убиства Карађорђа, али, да ни сами Карађорђевићи нису поштеђени тог усуда након Мајског преврата.
