Насловна Историја Јелена Недељковић: Кнегиња Милица – анђеоски образ мајке Србије ...

Историја

Јелена Недељковић: Кнегиња Милица – анђеоски образ мајке Србије (II део )

153

Након косовског слома 1389. године, када је средњовековна Србија погибијом кнеза Лазара и великог броја племића, који су имали значајну улогу у војном и административном управљању земљом, запала у једну од највећих политичких криза, власт и формално преузима кнегиња Милица, која влада као регент у име свог малолетног сина – Стефана Лазаревића.

Велики црквено – властелински сабор, који је предводио патријарх Данило трећи, подржао је и потврдио одлуку кнеза Лазара, која је донета непосредно пре одласка српске војске у Бој на Косову.

Подршку кнегињи пружио је мали број властелина који су остали одани дому Лазаревића, док су се овим одлукама успротивили најпре кнегињи зетови, Вук Бранковић и Никола Горјански, удружени са старим непријатељима Лазаревића – Николом Зоићем и Новаком Белоцрквићем, чинили су окосницу опозиционог језгра, које је сматрало да би на трон Србије требало да дође Вук Бранковић, као једини властелин који је успешно ратовао са Турцима и који је своје територије сачувао.

Црквено-властелински Сабор одбио је предлоге властеле предвођене Вуком Бранковићем и тако је власт у Србији остала у рукама кнегиње Милице.

Вук Бранковић и сада, након сумњиве смрти кнегињине кћерке Теодоре, нови хрватско-далматински бан у служби угарског краља, а кнегињин некадашњи зет, Никола Горјански, склапају договор, да пошто Турци већ харају Србијом, и угарска војска искористи неповољан положај у коме се кнегиња налази, и нападне Србију са севера.

По том договору, Вук Бранковић је требало да се са својом војском повуче према полимљу, и тако спречи трећег кнегињиног зета, једног од ретких који је остао веран својој тазбини, Ђурађа II Страцимировића Блашића да са својом војском из Зете притекне кнегињи у помоћ.

Тај план је пропао јер је кнегиња од сопствених извора из Угарске и од светогорских монаха сазнала шта се спрема, па је успела да прикупи и опреми војску сачињену углавном од плаћених, прекаљених ратника и заустави продоре угарске војске.

Но, то није био крај искушењима која су пратила ову невероватну жену. Патријарх Данило III, и сам племићког порекла као изузетно образован човек, предводио је делегацију која је имала задатак да дочека Бајазитове емисаре, који су долазили у Србију са условима које је поставио нови султан Бајазит II.

Након косовског боја, Бајазит није имао времена да се посвети даљим продорима на Балкан. Требало је најпре угушити побуну војске из Анадолије, Турака – селџука, а затим умирити јањичаре и обрачунати се са преосталом браћом како би могао да преузме власт над читавом Отоманском Империјом. Када је уредио прилике у Турској, Бајазит је решио да се врати на Балкан.

Његови емисари донели су понуду коју је кнегињи пренео Патријарх Данило : Бајазит је нудио да Стефан и Вук прихвате положај вазала, након чега ће у Србији престати зулуми које су чиниле турске чете. Нудио је такође, да кнегиња остане регент и настави да влада Србијом све док Стефан не постане пунолетан. Били су то повољни услови за земљу која се налазила на ветрометини између Турске и Угарске.

Међутим, постојао један услов, због кога је кнегиња била спремна да одбије Бајазитову подршку. Сматрала је недоличним и потпуно неморалним Бајазитов захтев да своју најмлађу кћерку Оливеру пошаље у харем као једну од султанових кадуна, на чему је пак, Бајазит инсистирао.

Ипак, 1390. године, одржан је још један црквено – властелински сабор на коме је принцеза Оливера пристала да постане супруга султана Бајазита и да се жртвује за добробит земље и своје породице.

Био је то један од најтежих момената у животу кнегиње Милице. Морала је да испрати своје најмлађе дете и преда га у руке Лазаревог убице. Стефан и Вук су отишли да испрате сестру у Дренопоље, предају је Бајазиту и да од њега приме дужност вазала. Народ Србије, је, према предању у знак захвалности Оливери пут посуо ружама.

Најзначајнији подвиг који је кнегиња као регент учинила, догодио се 1391. године када је из манстира светог Вазнесења успела да пренесе мошти кнеза Лазара и похрани их у његову задужбину Раваницу. Тада је мудра, и промишљена српска владарка, Милица поново организовала сабор на коме је шеснаестогодишњег Стефана прогласила пунолетним и предала му власт над Србијом. Ипак, остала је до краја свог живота најбољи и најоданији саветник своме сину.

Тада је за кнегињу почело ново поглавље живота. Замонашила се, 1393. године када је Стефан постао кнез и добила монашко име Евгенија. Иако монахиња, предана служби Богу и чињењу добрих дела, кнегиња је остала упућена у послове државне управе и администрације и својим мудрим саветима, постала је огроман ослонац и највећи повереник младог кнеза, који је Србију водио ослоњен на кнегињино огромно искуство. Осим монашког живота, и помоћи Стефану била је и мајка посвећена деци, а посебно Вуку који је затрован љубомором уз помоћ незадовољних великаша, а посебно своје тазбине, и таста Николе Зоића, чију је најстарију кћерку оженио, покушавао да унесе раздор у Србију коју је Стефан јачао и градио, али је истовремено радио и на ослобађању од вазалства и покушавао да склопи договор са Угарском, што су његови противници искористили и обавестили Бајазита, због чега је он тражио од Стефана да дође у Сер, и одбрани се од оптужби за издају.

Тада кнегиња показује да је била не само мудра и одана жена, и брижна мајка, већ и одлична ученица у школи царице Јелене Душановице. Са својом рођаком, Јефимијом, у монашкој одори, кнегиња креће у дипломатску мисију на диван султана Бајазита, да одбрани кнеза Стефана. Мисија је била и више него успешна, чему је, као и увек када је у питању била одбрана интереса породице и саме Србије, посредовала Оливера која је имала огроман утицај на Бајазита, и успешно припремила терен за долазак своје мајке.

О успеху мисије сведочи и чињеница, да је кнегиња не само одбранила кнеза Стефана од оптужби за издају, већ је уз помоћ султаније Оливере успела да од Бајазита измоли дозволу, да мошти највеће српске светитељке – преподобне мати Параскеве- у народу знане као Света Петка, чије су мошти остављене незаштићене након пада Бугарске, пренесе у Србију.

Кнегиња је мошти на велику радост не само црквених великодостојника, свештенства и монаштва, већ и читавог српског народа, у првој правој литији након Косовског боја, донела у Крушевац, а затим су пренете у нову престоницу – Београд.

Своје дипломатске вештине, мудрост и благородност духа, користила је да сачува добробит Србије. Помогла је Стефану у решавању сукоба са велможама, а 1402. године, још једном је предводила дипломатску мисију, поново у Сер, и поново је ишла код султана, овог пута да би спречила братоубилачки рат који се као зла коб надвио на Србијом, јер је Вук Лазревић уз помоћ својих рођака Ђурађа и Гргура Бранковића, као и турске војске на челу са младим турским принцем Сулејманом, још једном покушао да свргне Стефана са престола.

Била је то још једна успешна мисија мајке, кнегиње, благочестиве монахиње која је била на измаку снага и на измаку живота. Та последња мисија коју је предводила оставила је озбиљног трага на њено здравље, и тада је одлучила да се повуче у манстир Љубостињу, своју задужбину, прими највећи монашки чин – велику Схиму, и сачека свој час одласка са овог света.

Ова по свему изванредна жена, мајка, владарка, монахиња, дипломата, политичар, песникиња која је створила две најзначајније песме српске редњовековне књижевности – „Молитва матере“ и „Удовству мојему женик“, упокојила се 11. новембра 1405. године у својој задужбини – Љубостињи где и данас почива, живља него икада у памћењу и срцима свог народа, који ју је од милоште, иако је званично носила титулу кнегиње – прозвао Царицом. Толики је значај био, и толико је од народа којим је владала била искрено вољена.