Кнегиња Зорка, најстарија ћерка црногорског краља Николе Првог Петровића живела је само 26 година, али је за то време оставила неизбрисив траг у српској и црногорској историји.

Кнегиња Зорка је била најстарија ћерка црногорског књаза, касније краља Николе И Петровића и супруга Петра I Карађорђевића (који је био краљ Србије, од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године).

Рођена је 1864. године на Цетињу. На крштењу на дан Светог Саве добила је име Љубица, кум је био српски кнез Михаило Обреновић кога је у Цетињу на крштењу заступао државни саветник Ђорђе Ђоша Миловановић (1813—1885). Ради успостављања добросуседских односа Србије и Црне горе и остварења народног јединство, да Љубица-Зорка како се кнегиња назва на крштењу-буде симбол љубави и Зоре новог времена.

Била је прво од укупно дванаесторо деце црногорског кнеза Николе И Петровића и кнегиње Милене. Своје детињство проводи на Цетињу до 11 године, где су је учили цетињски учитељи и Швајцаркиња, госпођа Најком. Кнегињу Зорку су 1875. послали у Русију да у Смољанском Институту (где су се васпитавале девојке из најугледнијих породица руске аристократије) настави своје школовање. По завршетку школовања враћа се на Цетиње. Почетком 1883. на Цетиње долази кнез Петар Карађорђевић. Намера му је била да се на Цетињу ожени, зближи са Црногорцима и да се ту досели и живи са породицом.

Запросио је младу и лепу кнегињу. Долазак Петра Карађорђевћа на Цетиње и његова веридба с кнегињом Зорком Петровић-Његош није била по вољи противницима ових двеју династија, али је зато тај чин с радошћу прихватио српски и црногорски народ који је у крвном сродству гледао потврду за будућу заједницу. У Цетињском манастиру 30. јула 1883. године обављено је венчање кнегиње Зорке (која је тада имала 19 година) и Петра Карађорђевића (39 година). Свадбено весеље, као и претходна веридба, приређена је по народној традицији, с многобројним гостима који су једва могли да се сместе на мали простор Цетиња.

Кнез Петар и кнегиња Зорка отпутовали су на дан венчања по подне, за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Ту у цетињском миру подизали су децу. Кнегиња Зорка је Петру И Карађорђевићу родила петоро деце:  Јелену, рођена 23. октобра (4. новембра) 1884. године.  Била је супруга великог кнеза Ивана Константиновича – која је с децом 1917. године срећно избегла судбину царске породице захваљујући својој храбрости и сналажљивости као и помоћи српског посланика у Санкт Петерсбургу, Мирослава Спалајковића, док је њен супруг као најближи рођак царске породице Романов стрељан. Умрла је 1962. у Француској.

Милену, рођена 28. априла 1886, умрла као дете 21. децембра 1887.

Ђорђа, можда и најконтроверзнију личност династије, који је рођен 27. августа (8. септембра) 1887, а који је једини живео и умро у отаџбини, у Србији. 1909. одустао од свог права на краљевство у корист свог млађег брата Александра. Умро је 1972. у Београду.

Александра, рођеног 4.децембра (16. децембра) 1888, називан витешки краљ Александар Ујединитељ. Био је други краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1921-1929), а касније и Краљевине Југославије (1929—1934). Група завереника га је убила у Марсеју, 1934.

Андрију, који је рођен и умро 1890. године.

Карађорђевићи су живели на Цетињу, а онда је цетињска резиденција постајала све тешња. Одлучили су да саграде нову на барској обали. Названа је Тополица, по Петровом родном месту Топола у Србији и иста се налази на барској риви. На два висока јарбола, у угловима дворишта, вијориле су се српска и црногорска застава.

Главна преокупација кнегиње Зорке за живота била је да њен супруг постане краљ Србије, те је стално била трудна у намери да претенденту на српски престо остави што више потомака.

Умрла је 4. марта 16. марта 1890. године, на порођају последњег сина Андреје, који је такође преминуо неколико дана после своје мајке. У жељи да помогне својој супрузи, Петар И позвао је лекаре из Беча, али несрећној кнегињи није било помоћи. Умрла је са речима: „Биће краљ!“ мислећи на Петра Карађорђевића, што се и остварило 13 година касније након Мајског преврата.

Сахрањена је на Цетињу, код манастира Свети Петар, али када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра Први, пренета је 15. марта 1912. године. Иако је кратко живела, кнегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка југословенског краља Александра Првог Карађорђевића.

Тринаест година после њене смрти, њен отац, Никола Први, честитао је 6. јуна 1903. године своме зету Петру Карађорђевићу долазак на престо Србије овом депешом: „Наше једно мишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вечито и нераздељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за престолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супруге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове“.

 

Брак који је уздрмао Србију и о коме је причала Европа

Брак који је уздрмао европске дворове и био увод у бурне догађаје наредних деценија, отпочео је свадбом 11. августа 1883. на Цетињу. У манастирској цркви црногорске престонице венчали су се принц Петар Карађорђевић, Карађорђев унук, и Зорка Петровић-Његош, најстарија кћерка књаза Николе Петровића.

Брак који је уздрмао европске дворове и био увод у бурне догађаје наредних деценија, отпочео је свадбом 11. августа 1883. на Цетињу. У манастирској цркви црногорске престонице венчали су се принц Петар Карађорђевић, Карађорђев унук, и Зорка Петровић-Његош, најстарија кћерка књаза Николе Петровића.

Док се око 2000 званица нагуравало покушавајући да нађе своје место у омаленом парку испред Цетињског двора, на неколико европских дворова било је више него живахно. Политичке импликације новонастале брачне заједнице неке су забринуле, неке обрадовале, али је мало ко од оних који су имали интересе на Балкану, био равнодушан.На венчање кнеза Петра Кара Петар Карађорђевић је, након свргавања свог оца Александра са престола, лутао од једне до друге европске државе, покушавајући да нађе, како спонзоре, тако и политичку подршку за своје владарске амбиције. Младу Зорку је наводно упознао у Паризу, где су се нашли случајно, преко заједничких пријатеља, мада је реалнија верзија у којој је брак био брижљиво уговорен политички потез.

Односи Србије и Црне Горе од доласка на власт књаза Николе били су променљиве природе. Како су скоро истовремено дошли на власт, кнез Михаило и књаз Никола су отпочели и преговоре о заједничком деловању на неким пољима, превасходно ослободилачке природе.

Књаз Никола у својим мемоарима пише како је, неколико месеци након што је дошао на престо, кнез Михаило у Црну Гору упутио свог човека од поверења – Вука Караџића, да пренесе поруке пријатељства, предлоге о наставку финансијске помоћи Србије и планове за ослобођење од Турака. Међутим, није наишао на потпуно разумевање, јер су идеје о ослободилачкој борби, а умногоме и о ономе што ће се након тога десити, биле знатно другачије на Цетињу и у Београду.

То неслагање је имало и једну ширу димензију – док је Црна Гора била најозбиљнији експонент руске политике на Балкану, уз кључну руску финансијску помоћ, Србија се, под Обреновићима, у својој борби за слободу највише ослањала на Аустроугарску. Тако су велике силе почеле још један обрачун преко малих балканских држава.

Петроград је гледао благонаклоно на новонастали брак Петра Карађорђевића и Зорке Петровић. Руски цар Александар III је био кум младенцима, дарови које је послао на Цетиње били су импресивни, а у тројству братских династија, удруживање две које су имале његову подршку могло је Русима само да иде у прилог.

Новији црногорски историчари износе и тврдње да је иницијална идеја о брачној вези Карађорђевића и Петровића потекла из Петрограда, са циљем да се на тај начин уклони прозападна династија Обреновића са српског престола, мада те тврдње треба узети са резервом. Основна борба Русије на овим просторима била је борба против турског, а после и аустријског утицаја, а брак Петра и Зорке, ако је и био део те борбе, био је само један потез у великој партији.

Колико год да им је ишао на руку тај догађај, није прошао претерано запажено у тадашњим руским новинама, а из преписки руског конзула можемо видети да им је било битно да овај догађај, па и неку врсту руског покровитељства за њега, Беч и Београд не схвате као најаву отворених сукоба.

У Бечу је било доста живље. Аустријска штампа је нашироко писала о венчању, које је тих дана била главна тема. Највећи део тадашњих листова је на новонастали брак између црногорске принцезе и Карађорђевог унука, гледао као на ствар уперену против Аустрије, или барем њиховог савезника – Србије.

Међутим, постојале су у Аустроугарској и бројне српске новине које су биле опозиционо настројене према Обреновићима, те су брак видели као појаву која ће да угрози и сам престо у Београду, а Србију “врати на стазе Карађорђа”.

На бечком двору нису много хајали за спајање две династије. Књазу Николи су у низу депеша ставили до знања да га сматрају одговорним за понашање Петра Карађорђевића, а свадбу су схватили као одговор Русије на преузимање њиховог важног савезника на Балкану. Упута представницима Аустрије је била да на свадби потпуно игноришу Петра Карађорђевића и његову фамилију, а тако је поступио и сам аустријски цар у телеграфској честитки, упутивши своје лепе жеље искључиво породици Петровић.

Очекивано, највише буре дигло се у Београду. На двору тадашњег краља Милана Обреновића, на свадбу између претендента на престо и припаднице братске династије, гледало се као на издају. Као посебно увредљив детаљ краљ Милан је доживео то што је он сам позван да кумује младенцима.

Изасланик кога је књаз Никола послао да убеди краља Милана да прихвати кумство, Чедомиљ Мијатовић, тадашњи министар спољних послова Србије, рекао му је за Николин план да помири завађене српске династије, а да би се краљ Милан, као кум, могао ставити на чело тог измирења. Ту је био и део у коме се Никола заклињао да ће му, сада када му је Карађорђевић ближи, избити из главе сваку помисао на српски трон. Питање је само у коју од ове две тврдње је краљ Милан мање веровао.

-Ма каква, дакле, да је жеља краљева да се братски одазове вашим предлозима, у овоме случају и разлози морала и уставне обавезе томе на пут стају – писало је у писму којим је краљ Милан одбио кумство.

Историчари се слажу да је под уставним обавезама мислио на неутемељеност Карађорђевићевих претензија на престо, док већина сматра да се “разлози морала“ односе на сумњиву улогу коју су у атентату на Михаила Обреновића имали припадници династије Карађорђевић.

Младенци су, након славља на Цетињу, отишли на венчани пут у Париз, званично да би се невеста упознала са остатком младожењине породице. Тадашња српска штампа је овај пут тумачила као отпочињање прегруписавања за нови покушај Карађорђевића да дођу до српског престола.

Вероватно је и једно и друго истина, али Петар ипак није добио помоћ на коју је рачунао. Ни руски ни црногорски владари нису помогли, барем не у потребној мери, Петру да се домогне престола, што је истински фрустрирало претендента.

По доступним изворима, кнегиња Зорка се прилично уплитала у државне послове, а била је верна идеји уједињења две братске државе, наравно, под круном њеног мужа. Постала је и једна од заговорница, тада још контроверзне идеје о уједињењу свих јужних Словена.

Међутим, жена чији је отац био краљ Црне Горе, муж краљ Србије, а син краљ Југославије, умрла је прерано, током порођаја, у 25. години. Сахрањена је на Цетињу 16. марта, 1890. године, а њене мошти су, након Првог светског рата, пренесене на Опленац, у задужбину краља Петра Карађорђевића.

Након Зоркине смрти, однос између зета и таста, иако никад сјајан, постао је јако лош. Више није било много разлога за Петра да остаје на Цетињу. Неколико година је сачекао да му синови заврше основну школу, а потом се, заједно са њима, иселио из виле коју је у међувремену направио, продавши је самом књазу Николи.

У својим намерама није одустао и целог живота је водио борбу за престо који је мислио да му припада. Двадесет година након поменутог венчања, 1903. године, након мајског преврата, Петар Карађорђевић, Карађорђев унук и црногорски зет, постао је краљ Србије.

 

 

 

Јелена Недељковић

 

Извори :

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име