У наставку серијала о српској народној поезији која се налази на граници између мита и стварности писаћемо о балади „Женидба Милића Барјактара“.
То је епско лирска песма, балада, која припада неодређеном периоду, због ликова који се налазе међу одабраним сватовима.
Претпоставља се, да је баш попут Хасанагинице, ова балада настала у XVII веку, на подручју између Црне Горе и Херцеговине.
Поједини епски јунаци попут Јанковић Стојана, Вука Мандушића били су стварне, историјске личности, што се за главног јунака Милића барјактара не може потврдити кроз историјске изворе. Ни место радње ове баладе не може се прецизно утврдити. Загорје, крај мора је прилично широк географски појам.
Песма „Женидба Милића Барјактара“ само наизглед говори о несрећној љубави и трагичном крају младих вереника. То је само један од нивоа на коме се песма може тумачити. Много занимљивији је онај митски, скоро магијски ниво, препун симболике кроз који се песма и ликови могу тумачити.
Ако пажљивије прочитамо песму, онда се може закључити да је према својим атрибутима Милић барјактар персонификација сунца.
Тражећи девојку, „он обиђе земљу и градове / од истока паке до запада“.
По коначно пронађену изабраницу Милић креће изјутра, а кући се враћа увече. После смрти сахрањују га „куда јарко смирује се сунце“. Насупрот њему, девојка је у овој песми персонификација зоре. И она се својим атрибутима повезује са светлошћу, али са светлошћу која се пробија кроз препреку:
„Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле.“
Распитујући се за порекло њене чудесне лепоте Милић је везује за светлосне елементе:
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
И судбина младенаца у песми повезана је са природним силама које они оличавају. Зора претходи појављивању сунца и самим тим она престаје (умире) када се сунце појави.
Због тога што сунце и зора никад не могу да деле небо, ни Милић барјактари његова невеста не могу заједно да стигну до његовог двора.
Пошто се, за разлику од сунца које прелази читав небески свод и нестаје на западу, зора повезује само за источно небо, девојку сватови сахрањују „откуда се јасно сунце рађа“.
Потврда овог везивања Милића и Љепосаве за западно и источно небо налази се и у туговање Милићеве мајке, која у залазећем сунцу препознаје сина, а у излазећем жељену а недочекану снаху.
Сватови се у песми могу поистоветити са звездама. У зору су звезде још видљиве на небу, а када се роди сунце, оне нестају и појављују се поново тек када сунце зађе. Милић барјактар растаје се са својим сватовима чим девојка умре и буде сахрањена.
Након тога, он даље кући путује сам. Сватови се у Милићевом двору појављују тек наком његове смрти.
Митско се може препознати и у лику девојчиног оца, Вида Маричића. У његовом имену могу се тражити сећања на старо словенско божанство, а он се својим атрибутима везује за хтонски свет, будући да зету поклања, „врана коња, брате, без биљеге“ и „бојно седло од шимшир дрвета“.
Поред осталог, у песми је јасно видљиво и присуство старих веровања и обичаја. Најистакнутије је веровање у урок и урокљивост. Ова песма на неки начин описује веровања у многобоштво, пре него што су Срби прихватили православље иако се на почетку песме помиње сусрет Милића Барјактара и војводе Малете, код манастира Милешеве.
Све што је претерано, што се издвојило својим квалитетима од уобичајеног и свакодневног, према народном веровању, подложно је уроку, па је тако и Милићева невеста „рода урокљива“.
Водећи девојку, сватови праве буку и грају не би ли растерали демоне, будући да је девојка њиховом утицају најизложенија на преласку са старог на ново огњиште, када више није под окриљем заштитника своје старе породице, а још није ступила под окриље заштитника нове.
Ипак урок, чије је дејство приказано као судбинско и неминовно, стиже девојку, и то у гори. Гора је прихваћена као хтонско место, место превласти демона и зато они управо успевају да нападну девојку.
Ако се прати кодекс који налажу народна веровања, онда је и Милић својим поступцима допринео трагичном исходу. Као што његова невеста својом чудесном (неземаљском) лепотом ремети равнотежу, тако се он својим понашањем огрешио о правила и радње које треба извршити приликом женидбе, која се сматра једним од кључних прелазних тренутака у животу појединца и тиме се по значају изједначава са рођењем и смрћу.
Он одмах скупља сватове и полази по девојку, прескачући просидбу и прстеновање. Тиме се огрешио о обичаје, издигао се изнад онога што колективно мишљење сматра пожељним и исправним, починио је неку врсту хибриса и мора због тога да буде кажњен.
У народном веровању изградило се схватање да изузетна лепота доноси несрећу: неки реално могући догађаји, који се нису могли рационално објаснити, протумачени су злом судбином изузетне лепоте.
Вековно искуство слило се у судбину Милића барјактара и девојке Љепосаве, а њихова трагика има универзално значење – није везана за одређено време, није карактеристична за одређену личност: могућа је свуда и у свим временима. Отуда се трагика Милића барјактара и девојке Љепосаве дотиче свих људи у свим генерацијама.
Све што је претерано лепо, што се издваја од уобичајеног и свакодневног, према народном веровању, привлачи натприродне силе и мора бити кажњено. У складу са оваквим народним веровањем смрт Љепосаве и њеног несуђеног младожење биле су судбински неминовне и неизбежне. А у овој балади, све је подређено лепоти. Најпре нестварној лепоти будућих супружника, до лепоте сватова који су брижљиво одабрани, то су млади јунаци, неожењени, чији су коњи пре нејахани, одевени су богато у одећу која је нова, тек искројена, као и оружје које носе, а које је такође ново, неупрљано крвљу и ратом. То је једна од линија тумачења песме.
Друга линија тумачења ове песме је трагедија која се наслућује од момента када Милићева несуђена ташта објашњава да је имала још осам такође прелепих кћери, које су такође биле заручене, али, ни једна није стигла до новог дома јер су „јадне рода урокљива, на путу их устр’јели стр’јела.“ Своју смрт наслућује и сама Љепосава, која је кроз читаву песму представљена као пасиван лик, што и одговара тадашњем патријахалном моралу и правилима понашања које су девојке и жене морале да поштују.
Она је предосетила смрт- „љуто ме је забољела глава“ као што је предосетио и Милић барјактар „јер ти дуго боловати нећу“.
По начину умирања нема разлике међу њима. По предодређености и породичном трагичном искуству, Љепосава је умрла од урокљивости – њена изузетна лепота, несвојствена људском бићу, ванземаљска, није могла да опстане на овом свету.
Ако је Милић барјактар по лепоти раван заручници, природно је да и он доживи исту судбину – тиха смрт без очигледног разлога. Размишљање над смрћу девојке Лјепосаве и Милића барјактара стално отвара нове хоризонте претпоставки. Свих осам сестара је умрло на својој свадби, али ништа није речено за њихове заручнике. Овде не умире само заручница, него и заручник. Лепота је била фатална за обоје.
Смрт Милића барјактара може се сагледати у контексту мотива мртве драге, доста честог у народној и писаној књижевности – младић одлази за умрлом драгом. Ова смрт се може објаснити и психолошки: снажним стресом који је изазван сударом велике среће и тешкога бола.
То је трећа линија којом се може тумачити песма. То је тај лирски елемент огормне љубави, огромне среће и огромне туге, са којом се суочавају сви сватови, али који је био трагичан за Милића као главног јунака баладе. Снага и величина те љубави је огледана у тужбалици којом Милић Барјактар оплакује своју заручницу :
„Заручницо, млада Љепосава!
Ту ли тебе суђен данак нађе!
Ни код мога ни код твога двора,
Ни код моје ни код твоје мајке,
Већ у гори под јелом зеленом!
Чарна горо, не буди јој страшна!
Црна земљо, не буди јој тешка!
Вита јело, пусти широм гране,
Начини ми заручници лада;
Кукавицо, рано је не буди,
Нека с миром у земљи почива!“
Од тог тренутка, Милић је и сам свестан своје смрти. Он чак више нема ни жеље ни воље да прати своје сватове. У његову душу уселио се дубоки унутрашњи немир, који иначе овај активан лик тера да одјаше далеко испред сватова, да јави мајци шта се догодило.
У трећу линију тумачења спада и породична трагедија која је погодила обе породице смрћу њихових чланова, а посебно Милићеву мајку која је остала без сина јединца и снахе. Њена туга је незамислива.
Остаје уцвељена и остаје јој само да :
„Кука тужна како кукавица,
А преврће како ластавица,
И кукаће до суђена дана.“
А главно питање на које нема одговора у овој трећој линији тумачења је одговор на питање : Шта је заправо убило Милића Барјактара?
Ми знамо да је он дубоко погођен смрћу веренице, али, шта је изазвлао његову смрт, песник нам на то не даје одговор. Оставља нама, као читаоцима и тумачима да откријемо узрок шта је убило јунака?
И да нагађамо да ли је за смрт криво од туге препукло срце јунака или је можда, разлог његове смрти повезан са митским елементима, по којима лепота може бити фатална, или је, можда, песник, одлучио да казни свог јунака, који је прекршио норме, и није испоштовао све патријахалне обичаје, женећи се без просидбе и без даривања девојке јабуком.
