Ћутала је сатима и тупо гледала у зид.
- Како сте јутрос ? – Прошапута медицинска сестра и благо јој спусти руку на раме.
- Добро хвала Богу. – Осмехнула се а онда поче горко да плаче.
- Ја нисам незахвална. Ни безобразна, ни луда. Не могу да поднесем толико омаловажавање мојих осећања. Нисам луда ако осећам и волим. А ако волим неког ко ми толико значи, не заслужујем понижење и исмевање жена из села које о мени не знају ништа. И није ми потребно њихово време и пажња док имам Христов и његов лик у срцу!
- У реду је. Смирите се. – Шапутала је сестра – Сад ће доктор доћи…
- Као немају времена док сам ја ту, они су у кухињи. А кад одем изнесу кафу , изађу на терасу, певају, и смеју ми се. Нико ми не верује!
