У обрисима ноћи док спава свет,
поћи ћу некуд ни сама не знам где.
Пратићу кроз ноћ звезда сјај,
тражићу руке, искрени загрљај.
У глухој тишини стопе ће моје
босоноге, газити ливаде зелене,
све док зора се не осмехне
и умије моје очи снене.
Обасјаће сунце бледо ми лице,
подариће му живот и мало сјаја.
Кад запевају и прве птице
поћи ћу песмом до бескраја.
Ту ћу пронаћи једне очи
гледаће ме тако мило.
У њима ћу видети малу себе
и познато ми његово крило.
Изборана рука мазиће косу,
као некад слушаћу приче.
Загрљај нежни решиће муке
и донети ми речи одличне.
А када потом истекне време
и напрсно се заврши сан,
на плећима понећу једно више бреме,
празнину у срцу и нови дан.