Сада су дошла нека друга времена,
не либи се човек да ишта прећути.
Одавно крај ватре нема племена,
нити у души има скривени му кути.
Не знаде му образ заруменит када,
не верујеш да му осмех прави.
Сада је човечност у људима рада
да тугу најближег као славу слави.
Са осудом сваки поглед им је упрт.
У телу нам грчи због туђих речи.
Од злобе им сваки састављени скут,
себи су сами данас најпречи.
Исијава смерност, пресахла у њима,
куражи се чељад, младошћу се дичи.
А јунаштво њино пуста реч је сама,
године им лете, живот на живот не личи.
Суноврат их вуче радо ка себи,
тонућ дубоко свесни нису тога.
Модерно доба овај свет треби,
за час тили направи од доброга злога.
Нарушени санак
Остах сам на овом свету,
са животом битку бијем.
Kунем ту судбину проклету
и дом топли често снијем.
Kоме да сад пружим руку,
где несташе топли скути?
Kом да кажем своју муку?
Сунце за ме више не жути.
С ким да патњу своју делим
и прозборим коју реч?
Чијем загрљају да се веселим
кад годинама сам сам већ?
Пролази младост сва у борби,
не прати ме срећна звезда.
Предана је страшној коби,
отишли су сви из гнезда.
Оставили мене самог,
узела им болест данак.
У сред свог детињства раног
нарушен поста сваки санак.
Где да одем, куд да кренем?
Не вуче ме ниједна страна.
Туђа срећа срце прене,
туђа срећа моја рана.
Тајна душе
У души мојој много тога има
што радо бих могла даровати свима.
Једну ствар, љубоморно чувам,
тајну у ком правцу тихи ветар дува.
Једну ствар у души себично пазим
и не дам ником да јој прилази.
То је љубав једна, на дну се свила,
од дугога лета да одмори крила.
У мојој души много тога има,
ал’ ствар ми једна дража од свих.
То је један осмех, то је један лик,
то је један љубавни, неизречен стих.
Вене
Узбуркане вене пуне вреле крви
телом твојим мреже плету.
Плаховитост их моја узбурка, смрви,
радују ми се као птица лету.
Узбуркане вене плаветне и модре
у којима тече та црвена река
и твој сваки део тела
знам, на пољупце моје чека.
Узбуркане вене као море пред олују,
путем срца иду, буде их уздаси моји.
Црвени им ток као румено вино
душу опија и кожу белу голи.
Узбуркане вене због жестине моје
артерије шире телом твојим младим,
па још више горим од жеље и чежње
да се тим телом душа моја слади
