Велика је кућа била,
рода пуна и богатства.
Сад је пустош само краси
и зидина од ње оста.
Куд који мили моји,
одроди се свој од свога.
Јабука је под крушком пала,
топлина породице је нестала.
Толико браће и сестара
и дечице красне, миле.
Сад празнина само чами,
заменила одсјај свиле.
Нит музике, нит весеља,
нит славе, а ни покољења.
Нема више радовања,
засити се кућа гладовања.
А некад је, то се знало
пред том кућом цвеће цвало.
Свак би у ту кућу дош’о,
крај капије ко је прош’о.
Светла око ње би сјала,
а унутра песма певала.
Славио се празник свак’,
пратио је госте мрак.
Сад се само о њој збори,
ког ли пустош њена мори?
Да ли јоште за њом маре,
да ли им таква ствара ране?
И док то се неко пита,
чељад светом некуд скита.
Нема деце посред жита,
не скупља се више свита.
(Засновано на истинитом догађају)
