Сматрам да се у овом свету данашњице, где се воде многобројне полемике међу нацијама и генерацијама свих доби, најмањи значај полемисања управо добија реч култура. Реч битна за човечанство, али се нажалост изгубила у простору и времену.
    Од онога што се некада сматрало културом остао је само траг прашине и једно мало слово „к“ скривено под њим. Да ли ће имати нову шансу да поново израсте у своју првобитну величину?
Надам се да хоће, али једино што у овом тренутку могу рећи: „Време ће показати.“ Време је место у којем човек може или да се уздигне или да изгуби сам себе, али је и нада да ће нам ново сутра донети и нешто лепше. Вођена том мишљу, нада да ће култура бити оно што је некад била у мени и даље не јењава. Као вечити романтик и сањалица у људима још увек тражим само врлине иако сам свесна да је њих све мање и мање. Нација као једна културна целина, осим што тежи вредностима, тежи и томе да сви личимо једни на друге. Облачимо се исто, исти су нам ставови, исто нам теку дани, животи нам личе на туђе. Крадемо једни од других моделе понашања који су нам наметнули опет неки други и тако у круг. Пристојност, уљудност, образ, част, поштење, веродостојност, доследни ставови и још мноштво ствари ишчезавају.
Добро нам дошла нова културо!
Култура технолошке писмености!
Култура интернет зависности!
Култура филмова исте, насилне тематике.
Култура песама истих нота
Култура слика на истом платну.
    Збогом мирису пожутелих страница књига, заборављених у некој библиотеци која већ одавно нема посетиоце. Збогом стари начину комуникације, старо „Ви“, „Добар дан“, „Можете ли, молим Вас? “ Ви нисте свесни, одајем част вашој борби,а ли нови, некњижевни, интернет термини и језички сленгови – побеђују вас.
У овом рату не гину људи, гине човечност. И као што написах у једној песми: “ Исијава смерност, пресахла у њима…“
Сматрам да ће и од оне негдашње културе исијати смерност, да ће књижевност, уметност и они добри, стари модели понашања једног дана пресахнути и остати једино благи уздах који ће се кад-кад отети из наших недара као жиг који нас сећа шта је истинска, културна лепота.
А бојим се да признам да ће само то и постати – СЕЋАЊЕ.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име