Кржљава тела родних крајева наших,
оскудно обучена, огрубелих чула.
Бесплодна земља сада вас страши,
вечно чекање поста воћка трула.
Чезнуће је ваше бољка неумитна
одкад је топлина у недоглед пошла,
а крила су само постеља некорисна,
не памте кад им је нечија присност дошла.
Јулско је небо пуно ведрине,
носи радост свима ,ал’ не и вама.
Душа ваша и у сећањима мине,
остала је она немоћна и сама.
