На простору данашњег Београда су пре доласка Словена живела разна племена, која су за собом оставила културно и историјски значајна наслеђа међу које спада и њихов језик.
Kада посматрамо једну територију, прво питање које нам се намеће јесте ко је све ту живео, како је изгледао живот на подручју где смо ми данас, да ли проток времена постоји или је реч само о промени навика, и наравно, како су се све споразумевали они који су са нама делили простор у разним временским наносима.
Посматрајући Београд који је данас космополитска метропола, видимо да се у једном тренутку велики број језика смењује на улицама. Наиме, туристи који посећују град говоре разноврсним језицима, а уколико желимо да оставимо утисак гостољубивости, прилагођавање њиховим језицима, свакако је велики плус. Школе страних језика у Београду омогућују многима да се школују, завршавају курсеве и на крају усаврше своју комуникацију на нематичном језику. У погледу развоја туризма, угоститељства, отворености, то је свакако добар корак. Ми се измештамо малчице у прошлост, и говоримо о томе који су се све језици, у развоју Београда, говорили у овом граду. Пробаћемо да направимо малу ретроспективу.
Паганска племена, пре Словена
Пре него што се на простору данашњег главног града Србије проговорио језик који је наликовао на данашњи српски, ово место имало је пандан ружи ветрова – назовимо је ружом језика. Наиме, узимајући у обзир да су на Београд одувек имали пик велики императори, треба поменути да је пре описмењавања живља на овом простору кроз Византију, најпре било народа попут Хуна, Сармата, Острогота и Авара. Палета разноврсних језика која се тада говорила може се само наслутити. Доласци Словена на ове простори документовани су око 878. године, а претпоставља се да су Словени населили Београд током 600-тих година. Иако је писани језик био нечитак свом народу, народ је ипак говорио нешто што је личило на данашњи. Српски језик, дакле, на простору Београда присутан је већ 15. векова. Но, иако је био доминантан, становништво је на овом простору у навратима причало и друге језике.
Османска империја
У време од како је Београд пао у руке Турака, званични језик администрације био је турски. Народ који се тискао по улицама говорио је и турски и српски језик. У то доба настале су познате грађевине које су орјентални дух оставили овом граду. Турски језик, али и језик мањина попут румунског био је присутан у граду на Дунаву и Сави. Kако је близина аустроугарске била наглашена, често се на београдским калдрмама чуо и мађарски језик, а допирала је и аустријска верзија немачког.
Велики ратови
У доба окупације током Првог светског рата, читава се администрација изнова пребацила на аустријски, све до коначног ослобођења града. Ипак, због блиске сарадње са Бечом, нека су се здања градила у стилу Аустроугарске, па је и језик допирао до становништва. Други светски рат ипак је одисао суштинским отпором, те језик Немаца није ушао у свакодневну употребу, већ га је становништво извргавало руглу.
Поштовање језика, богаћење културе
Докле год је једног језика, живи и народ. Kада језик умире, нестају и читаве групације људи. Но, то не значи да га треба насилним методама чувати од умирања. Богаћење језичке лексике догађа се управо упознавањем других култура. Kако је језик жива ствар, логично је да ће попримати утицај других језика, исто онако како се и људи мешају, и цивилизацијски напредују. Док је граматика својствена једном језику, а лексика се богати другим, нема бојазни. Београд је свакако, одличан чувар свог наслеђа.
Башта Балкана
