Тиски цвет, врста инсекта која је успела да опстане упркос разним загађењима и поплавама, проводи три године у муљу да би живео тек неколико сати. Само са једним циљем – да продужи врсту.
У нека давна времена, рибари и житељи околних, приобалних села назвали су ту појаву маглом – у сутон, одређеног дана тачно усред лета друга обала реке би нестала на неколико сати увучена у густу млечну маглу. Вероватно су у та давна времена о овој појави испредане приче и сигурно је ушла у неписане анале неке прадавне „панонске митологије“. Ипак, то није никаква мистериозна појава или манифестација оностраних догађаја- реч је о природном феномену који се скоро сваке године, у зависности од температуре воде и водостаја, одиграва на обалама Тисе у околини војвођанске вароши Kањижа и у народу се назива „цветање реке“.
Међутим, није реч о воденој биљци већ о инсекту, званом тиски цвет или Палнгениа лонгицауда чије парење представља природни феномен који се догађа целим током Тисе, од Сегедина до украјинске границе, па и у неким рекама које се уливају у Тису. Слична врста инсеката, Хеxагениа Лимбата, роји се још на реци Мисисипи, на тромеђи држава Минесота, Висконсин и Ајова.
Прва два дана циклуса парења представљају само припрему, да би од трећег до петог дана ова појава достигла свој врхунац. Иако се инсект тиски цвет сматра једнодневним, он живи пуне три године – скоро све време као ларва на глиновитом дну реке. На светлост дана прво излазе мужјаци који се, у десетинама хиљада, појављују на површини ваде као ларве у хеличастим чаурама. У року од само пар минута ове ружне ларве постају предивни лептири. Тада излећу на обалу, траже чврсто тло или лист на дрвету и у току пет минута се поново пресвлаче, да би се ослобођени кошуљице нашли на отвореном и започели свој свадбени лет. Око три године у дубокој, масној земљи на обалама и дну реке ови се инсекти припремају за само једну ствар коју би требало да постигну током само једног дана- за продужење врсте. Над мирном, до пре неколико секунди успаваном равничарском реком почињу да се ковитлају облаци инсеката, а од лепета крила десетина хиљада тиских цветова више није могуће чути ни таласе.
Ођедном се појави много мужјака, па рибе и фабе не могу све да их поједу. То значи да половина полно зрелих мужјака бива „жртвована“. Kада се рибе и жабе гастрономски задовоље и отерају од хране, на површини се појављује друга половина активних мужјака која ће оплодити женке. После парења, женке се дижу увис и изнад средине реке обликују велику цевасту формацију и лете узводно два-три километра да би тамо положили јаја, која ће се ношена током реке и својим слободним падом поново вратити на место парења, да би се за три године поново појавили на истом месту где су били и родитељи. Kако припадници рода Палнгениа лонгицауда немају уста или органе за варење, живе само док траје енергија коју су акумулирали док су били ларве. Свака женка тиског цвета положи измеду 7.000 и 8.000 јајашца. Из оплођених јајашца се за две- три недеље излегу ларве које се укопавају у глиновити део корита реке и расту три године. За то време морају да се „пресвуку“ око двадесет пута, а храну и кисеоник им доноси вода.
Средином јуна месеца сваке године, ако су временски услови за завршни развој ларве повољни, а вода реке довољно топла, почиње ројење. Негде око 17 часова, без икакве најаве, из дубине реке ка површини креће непрегледна поворка белих ларви. Навиру у тако великом броју да их ни рибе не могу уништити, па највећи број стиже на сунцем обасјану површину воде. Тада им на леђима пуца танка опна, кошуљица, и из ларве се рађа лепршави крилати инсект, налик на вилиног коњица. Тело им је јаркожуто, а крила браон боје, док се под зрацима сунца плавичасто пресијавају. Пошто су мужјаци избегли многобројне замке и опасности и изашли на светлост дана, са дна почињу да пристижу ларве женки. Оне се одмах вину увис, где се ве- роје мужјаци и почиње хајка на женке које су ситније од мужјака, имају мање очи и репове. Тело ових инсеката је дуго око шездесет милиметара, а распон крила достиже до деведесет милиметара. У дужину тела нису урачунати танки трбушни наставци који су знатно дужи код мужјака, а достижу до петнаест центиметара. Цветање Тисе некада је било много интензивније, јер и река је била знатно чистија, а ток јој нису успоравале бране. Старији житељи Kањиже памте да се некада, у време најинтензивнијег ројења инсеката, није могла видети друга обала, а довитљивији паори су угинуле инсекте товарили на запреге и њима ђубрили њиве, док су их аласи користили као одличне мамце за хватање рибе.
ТИСА, ПАНОНСKА ПРИНЦЕЗА
За оне који живе на њеним обалама, Тиса, коју такође зову и Панонска принцеза, представља извор живота, наде и опстанка, али и опаког, ћудљивог противника. Ова река извире на западним обронцима Kарпата из два извора који формирају Белу и Црну Тису. Њиховим спајањем настаје Тиса, чији ток пролази кроз Панонску низију, а у Србију улази на 3,5 километара северозападно од Ђале. Њен пут је изразито кривудав, а поготово у делу који пролази кроз нашу земљу, сто је била посебна карактеристика реке пре регулације корита и делимичног скраћивања тока. Пресецањем једне окуке између места Мол и Ада, које је вршено измеду 1855. и 1856. године, ток је скраћен за два километра, а део молског атара је остао на банатској страни. Данашња дужина Тисе од извора до ушћа износи 977 километара, од чега ток кроз Србију износи 164 километра. Ова река је одувек коришћена за путнички и теретни бродски саобраћај. У зимским месецима Тиса је обично покривена сантама, а често је потпуно окована ледом чија дебљина достиже и до двадесет центиметара. Вода Тисе је одвајкада била богата рибом, а некада је у реци ижвело око четрдесет врста. Данас су у њеним водама присутни шаран, сом, кечига, штука, караш и разне врсте беле рибе.
На овом подручју, клима је изразито континентална хладне зиме у којима током месеца јануара температура падне и до -28 степени по Целзијусу, и топла лета, када током месеца јула температура понекад достизе 39 степени по Целзијусу. Најчешћи и најинтензивнији ветар који се појављује на овом подручју јесте северозападни. Ту је и чувени југоисточни ветар „кошава“, који долази са Kарпата и у знатној мери утиче на температуру у овим крајевима.
ТИСKИ ЦВЕТ УСПЕО ДА ПРЕЖИВИ ЗАГАЂЕЊЕ И ОБИЛНЕ KИШЕ
Тиски цвет је нешто што постоји само на овој реци, за разлику од осталих равничарских токова. Ова прастара група инсеката била је распрострањена на више река Европе, али се нигде није у таквим размерама ројила као на Тиси. Почетком овог века врста је нестала с подручја западне Европе и скоро сасвим ишчезла с подручја западне Европе и скоро сасвим ишчезла у средњој Европи. У Мађарској се током 2000. године, на пример, удесетостручила количина индустријског отрова и цијанида после хаварије насипа у близини једног румунског рудника, који је воду Тисе штитио од мешања са каналом за течни отпад. У марту исте године, након обилних киша, попустила је још једна брана на румунској страни и дошло је до поплаве великих размера, пореметивси екосистем читавог региона. Ипак, пошто су ларве тиског цвета у том периоду биле укопане дубоко у муљ речног дна, успеле су да преживе.
Људи који долазе у јуну како би посматрали цветање Тисе кажу да их магија овог догађаја привлачи више него призор Нијагариних водопада. Бити на овој реци у тренутку одигравања свадбеног плеса тиског цвета значи бити сведок снаге природе, њене прецизности и потпуне прагматичности. Појава која се обичном посматрачу дефинитивно чини насумичном, слуцчајном и ничим најављеном у ствари је последица тачног природног часовника и у њој ништа није препустено случају. Попут пролетњег рађања природе, оживљавања флоре и фауне која је месецима била окована ледом, појава тиског цвета на тако спектакуларан начин речито говори о снази живота, о енергији обнављања. Управо то привлачи велики број знатижељника, али и сазнање да се таквој појави може присуствовати само у одрежено време и само на одређеном месту.
Nacionalna geografija
