Бечка кућа у стилу сецесије. Испод степеница фонтаница са водом за пиће. Тражим проста бела врата са месинганом поличицом и натписом „Др. Виктор Франкл“. Дуго година, славни аустријски психотерапеут и оснивач логотерапије, терапије смисла, примао је овде посетиоце. Данас на Светски дан менталног здравља, објављујемо причу о посети овом музеју-стану, у аустријској престоници, дописника ТД (Татјаниног Дана).

Чак и када је лето у току туристичке сезоне, нема много посетилаца. Патнаест минута након мене улази пар Американаца – старији професор и његова млада супруга, а потом долази још неко. Запосленица у музеју ме пита заинтересовано одакле сам и зашто сам дошла у посету. Купујем разгледницу с цитатом Виктора Франкла: „Живот је ништа. То је прилика за нешто “. Неколико месеци касније, у априлу 2020. године, у току самоизолације, пронаћи ћу ту разгледницу у фиоци писаћег стола и разумећу нешто веома важно. А тада у јулу 2019, посетила сам тих шест собичака музеја, у којима је некада живео и радио Франкл.

Прва поставка је линија живота и видео материјали. Неки су црно бели, неки у боји, и сви су на немачком, који слабо разумем, али на срећу имају титлове на енглеском. У једном Франкл говори о томе како он, познати млади научник, оснивач логотерапије, није 1941. године отишао у време припојења Аустрије Немачкој у Сједињене Државе. Имао је визу. Родитељи су се радовали. Њихов Вики може да емигрира! Викторова сесра Стела је се већ преселила у Аустралију, а брат Валтер са супругом је покушавао да оде преко Италије.

Али Виктора је нешто спречило. По рођењу Јеврејин, у то време је био начелник неуролошког оделења болнице. Због тога ни њега ни његове родитеље нису одвели у логор. Ако он оде у емиграцију, могао би да напредује у науци. Али шта ће бити са родитељима? После рада у болници, Франкл је бесциљно лутао бечким улицама. Виза у актовки као да је пекла. Родитељи су веома желели да он оде, али сами нису могли да добију визу. Отишао је на вечерњу службу у Сабор Светог Стефана и покушао да се помоли о решењу свог проблема. Када је дошао кући, његов отац је казао да је био на месту срушене синагоге. Нашао је камен са словом из Божије заповести. „Које?“ „Просто. То слово је само у једној заповести – „Поштуј оца својег и мајку“. Тако је Франкл остао у Бечу. Ускоро, он, његова жена и родитељи су се нашли у логору. Из почетка у једном, затим у другим логорима.

Виктор Франкл је преживео захваљујући једној мисли. Истој оној, којом је до рата, у периоду Велике депресије, помогао у спречавању великог броја самоубистава у Бечу (водио је оделење за превенцију самоубистава у једној Бечкој клиници). Још тада Франкл је открио да преживљавају разни људи – прости, сложени, са тешким детињством и не баш тешким – али увек људи који у свом животу виде смисао. У логору Франкл је ушио рукопис своје књиге о логотерапији у поставу капута, али капут му је одузет и спаљен. Разболео се од трбушног тифуса. И тада у грозничавом делиријуму, Франкл је преживео покушавајући у уму да обнови своју књигу део по део. Један сан, који се чинио као опсена у логору у којем је умирало хиљаде људи, било је његово светло на крају тунела: Налази се у великом аудиторијуму, предавајући окупљенима. Говорио је о логотерапији, која ће помоћи хиљадама људи. Тај сан му је омогућио да преживи и на крају да се оствари.

Нећу вам говорити о томе како је Франкл изашао из логора, вратио се у Беч и сазнао како му је цела породица страдала, осим сестре која је емигрирала у Аустралију. Говорићу о другом видеу. Касно вече, 1988. године, педесетогодишњица Аншлуса – припојења Аустрије фашистичкој Немачкој. Пред Градском кућом у Бечу гомила тихих људи у тами. То је тужан јубилеј. Пред микрофон излази Виктор Франкл. Сећа се своје породице. Али ускоро дешава се неочекивани обрт. Франкл са трибине говори: „Кога сам дужан да мрзим? Знам само за жртве, не и за џелате!“ Гомила збуњено тапше. Овај човек је провео четири године у паклу логора, изгубио породицу и тврди да не зна за џелате? Виктор Франк се не зауставља и говори то, што га чини једним од највећих хуманиста, нехуманог двадесетог века: колективнс кривица је бесмислена – она може да уради само лошу ствар и да разједи младе аустријанце, који ризикују да постану нацисти. Говори о томе како су се тада Аустријанци можда и предали Немцима, али да је међу њима било добрих људи. Једна бароница, католикиња, сво време рата је крила једну Франклову рођаку у својем бечком стану, ризикујући при томе живот. Један други, правник, али и нациста (!), хранио је самог Франкла у време када је овај могао умрети од глади.

Људи су били различити – добри и лоши. Али сви, које је Франкл знао, он назива жртвама, а не џелатима. Сада их оптуживати за колаборационизам – то је као да потврда да је било боље да су одведени у логоре и умрли. Али једини људи од којих се може тражити таква жртва, – то смо ми сами.

Зашто Франкл није напустио Аустрију после рата? Шездесетитри пута је он предавао на америчким универзитетима. „Сваки пут од тих шездесетитри, ја сам се враћао у Аустрију. Не зато, што су ме Аустријанци толико волели, него зато што сам ја волео Астрију, а љубав као што то знамо, није увек обострана“.

У музејчићу је библиотека и соба са предметима. Међу њима је и једна дирљива инсталација, која говори о кривици. Вага. На тасу с леве стране је тег са натписом кривица. Он претеже. Али можете да бирате између три тега који стоје у низу, или „директну промену“ или „посредну промену“ (када смо једног увредили, али помогли другом) или „промени себе“ (увредили смо многе, али постали смо другачији људи). И сваки од тегова – задивљујуће – надмашује осећај кривице.

Ако промислите, управо о томе је учио Франкл. Видети у сваком човеку – човека. Веровати у то да свако (чак и ви сами) може да се промени. Бирати љубав – чак и када није узајамна. Имати циљ, ради којег желите да живите и у најтежим временима.

(Марија Разгулина за Татјанин Дан)

Превод са руског редакција Чудо

taday.ru

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име