„Никада нисам одустала од брата Ике. Он је по рођењу имао црвени белег на образу и све се надам да ћу, кад прође корона, можда имати више среће. Млађи је од мене,“ прича Јелена Бухач Радојичић

Јелена Бухач Радојичић, која је као дете преживела страхоте јасеновачког логора, тврди да је баш по њеној животној причи снимљен филм „Дара из Јасеновца“ редитеља Предрага Гаге Антонијевића и да је заправо она Дара.

 

Од како је снимљен филм који је недавно имао и своју телевизијску премијеру, а који је био и српски кандидат за Оскара, у јавности се не стишавају страсти и не престаје полемика што политичка, што из уметничког угла. А сада је јавила и Јелена која тврди да су се сва њена сећања из логора пронашла у сценарију.

„Филм врсног редитеља Предрага Гаге Антонијевића, снимљен је на бази моје истините приче. Ја сам запамтила како су убили брутално, преда мном, ону жену која је сакрила злато у пунђи, мајка није могла да ми склони поглед иако је окренула моју главу ка кецељи. Та траума остала је трајно забележена, као и тренутак када су нас раздвојили од наше мајке и када су ми однели брата. Некада ме све те трауме буде ноћу. Имала сам среће. Спасила ме је Диана Обексер Будисављевић. Међутим, ни данас не знам судбину мога брата, јер смо били раздвојени. Можда и мој брат живи негде и не зна да је Србин, јер био је само беба,“ рекла је на почетку Јелена.

 

Бухач Радојичић је донела и доказе који поткрепљују њену причу и током конференције показала је чак и логорашке картоне.
„Дошла бих и на једној нози само да покажем логорашки картон лично, да би се скинула анатема са филма о Дари из Јасеновца где су необавештени новинари написали да се ради о „српској митоманији“ и фикцији, да се Јасеновац није догодио и да није био логор за Србе. Имала сам само седам година, а већ сам била у логору Јасеновац. Изгубила сам 89 чланова ближе и даље породице. Јасеновац се заиста десио. Аушвиц се заиста догодио. Зато зауставимо ревизију. Још смо живи. Сећамо се. Будимо глас невиних жртава,“ рекла је Јелена.

 

Иначе, у тексту који је објављен у Политици 2017. године, Јелена је описала кроз какве све страхоте је прошла. Усташе су јој убили оца, брата, бабу и деду.

 

„Са мајком Аном и два брата Живком (9) и Илијом (2) стигла сам у априлу у јасеновачки логор Стара Градишка. Били смо стално гладни, добијали смо само један оброк, а кажу да су нам у тај једини оброк сипали соду, али вероватно не довољно да нас убије“, испричала је она тада.

Логораши су стално били гладни, није било соли, хлеба, а воду су пили из бунара која се мешала са фекалијама, јер су око бунара затвореници вршили нужду.

 

„Још се сећам да сам стално била гладна, али да ми је мајка објаснила да смо у логору и да нема хлеба. Сећам се да сам стално вадила мрвице из њеног џепа,“ објаснила је Радојичићева.

 

Раздвајање од мајке било је нешто најстрашније за њу и браћу, а никада није и неће заборавити вриску малишана које одводе од родитеља.

 

„То су слике које не бледе. Још видим оца како одлази, видим мајку која се растаје са мном. Видим баку која глође кости, ту децу која плачу док их раздвајају од родитеља,“ рекла је Јелена.

 

Јелена прича да ни после рата нису нестале њихове недаће, глад их је пратила током одрастања, мајка је радила најтеже послове, товарила дрва, само да би њих двоје прехранила.

 

„Никада нисам одустала од брата Ике. Он је по рођењу имао црвени белег на образу и све се надам да ћу, кад прође корона, можда имати више среће. Млађи је од мене. Тражила сам га преко спискова Дијане, преко филма који је пре неколико година снимао Тихомир Станић а који није готов. Нема архива од Загреба до Јерусалима где нисам завирила. Можда се људи после короне пробуде бољи и схвате да ужас може свакога да погоди,“ са очајом и надом закључила је Јелена.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име